Prosvetni glasnik

314

развитак ср1гске грамлтике у овом веку

падиоевроиској просвети и кудтури, која је — имајући бољу судбину и повољније прилике — у овоме вску достигда савршенство свога подета скоро у свпма пракдима, докје словенски светпо злој судбини имао да претури преко гдаве многе беде и несносне терете, који га у културном напредовању задржаше на по пута. Ако дакле бацимо детимичан иоглед па крај XVIII века, у коме прваци свију сдовенских народности нопеше озбиљно мисдити о својим посебпим књижевностима, наћи ћемо скоро код свију сдовенских народа у ногдеду на сам књижевни језик сличне аојаве. Свуда се јављају књижевне странке, од којих неке држе свој народни језик за одвећ низак, иростачки, тако да не може носдужити као подесна одећа новим идејама и новим задатцима, па не налазећи у њему довољно гарантије за одржање свога књижевнога рада: траже да се наслоне на који јачи, „културнији" туђ језик. Друге, у данашњем смислу нанредније, странке застуиају и бране сам народна (говорни) језик, тражећи да се

на по се, који својим научничким радовима заслужише име народних, словенских па често и светских научника н тиме прославише и имена својих народних грана, које су често у политичком смислу маде и незнатне. Тако чешка грана имадс свога Добнера, Добровскога, Шафарика и др:, пезнатна словачка грана имаде свога: Хурбана, Хоџу и Људевити Штура; Пољаци се хвале својим Еоичинским, Маљецким и лексикограФОм Линдеом; Руси однеговаше у својој средини Востокова, Мајкова, Срезневскога и др.; мадена лужпчко-српска грана имала је свога Бранцела, Смолера и Хорника; словеначка, и данас потдачена грана, поноси се научним радовима свога Еоиитара и МиклошиКа; Бугари, до скора турско робље, такође су имади неке почетнике од којих помињемо: калуђера Неофита, Герова и Гргујева 1 ), а наш звучни сриски језик данас је нредмет изучавања на најглавнијим европским универзитетима па и научним центрима „просвећене" Француске и „гордога." Албиона (Енглеске), а зато имамо највише да захвадимо научним радовима нашега Вука Ст. ЕараџиКа и ЈЗура ДаничиКа. Сви словенски умни радници у почетку свога књижевнога рада имадоше, у опште говорећи, сличне политичне и просветне околности, сличне задатке у погледу на своје народне потребе, те отуда потекоше у главноме и слична им дела. Увиђавнији прваци свнју словенских грана, подстакнути новим идејама XVIII века, почеше у почетку нашега века најозбиљнију пажњу обраћати народпој просвети, на брзо дођоше до сазнања: да је народни језик најиоузданији мост, који води иросвети и народној самосвести. Отуда некп од словенских књижевних радника, сдедујући духу времена, а други ио угледу на немачке Филологе, посветише се изучавању свога народнога језика, бранећи у књижевности његова права противу туђих језика, који се услед разних неиовољних полнтичких и културннх околности беху увукли у прве почетке новијих им књижевности. Стадоше дакде истицати своје народне језике, истраживати им и утврђивати законе, чистити их од туђинских нримеса и писати им граматике. У исто доба обратише своју пажњу на књижевне старине свога ндемена и својих носебних народннх грана, и иочеше их као сведоке кудтурне прошлости своје критички на свет издавати, и тако их отимати из наручја заборавности. Таквим радом показаше они туђем ученом свету, да и словенско нлеме може да се похвали својом културном прошлошћу, на ирема томе да иеће дуго изостати у назатку према заПрема: »Истор. славанских литературт>« А. Н. Иниина и В. Д. (Јпасовича, С. ДетербургБ I т. 1879., II т. 1880.

он унесе у књижевне производе као најкраћи пут, који води општој народној просвети. У исто доба бранпоци другога мишљења труде > се да што боље познаду народни језик, да га очисте од непотребних туђинских речи и израза, да му напишу граматике и да га тако спреме за памењени му циљ. Отуда међу оним странкама настаје борба, која у неколико успорава напредовање књижевности, али пије у стању да је сасвим угаси. Ту појаву налазимо код Чеха за време Јунгмана; код Словака у доба Људевита Штура, код Руса за време рада Ломоносова и Еарамзина и т. д. Ну као што се по физичком закону о трвењу већим трвењем производи све већа тоилота иа најзад и светлост, тако је и страначка књижевна борба често припомогда веће развиће саме књижевности, изазивајући и већу радљивост самих књижевних радника. Али ма како таква борба биладуга и упорна, напослетку је имала код свију словенских иарода истоветан исход: она се вазда завршавала иобедом. народнога језика над туђим. Издвојивши из словенске заједнице нашу народну грану са почетцима наше новије књижевности у 19. веку, могди бисмо књижевну борбу наших странака у овоме веку упоредити са библијском сликом о борби између Давида и Голијата. На једној страни бејаше неко време сам Вук Ст. ЕараџиК, коме цело наоружање беше: бистра иамет и одушевљење за народну ствар, а на другој иротивничкој страни: „високоученост* и богатство и власт. Ну као што је по библијској причи ипак однео победу неуки Давид, на чнјој страни беше божја номоћ и правда, тако је и из наше књижевне борбе као нобедидац