Prosvetni glasnik

НАУЕА

ЈТ НАСТАВА

315

изигаао КараџаЛ, јер на његовој страни беху: свест и ириродни закон друштвенога развиКа. Није нам намера писати цедокупну историју развитка науке о српском језику, нити ћемо опширно и до ситница претресати све моменте и Фазе, кроз које је морала проћи наша иаука о језику, док није дошла у своме развитку до онога ступња на коме се данас надази, јер би нам за то требало и више научних средстава и више простора, него гато нам га овај лист може дати. С тога ћемо, у колико је иотребно ради континујитета самога предмета, бацити само летимичан поглед иа књнжевни језик, којим се. почиње наша новија књижевност крајем 18. и у почетку 19. века; за овим ћемо укратко предазећи књижевну радњу Бука Ст. ЕараџиЛа и 1з. ДаничиИа размотрити само оне најважније њихове радове, којима су ови веднки научници учинили иреиорођај у дотадашњој књижевности и унели нове погледа на сам језик и његову ирактичну употребу у књижевиој радњи; најпосле прећи ћемо иа главни задатак ове расправе: на развитак средњешколске граматичке књижевности, у коме ћемо одељку претрести најважније уџбенике за ераски језик, по којима се ова наука предавала у нашим средњим школама, а завршићемо прегледом и својим мишљењем о оним уџбеницима, по којима се српски језик данас нредаје у средњим школама. Из овога се види, да ће овај наш преглед бити подељен на три одељка. I. Нрви почетци наше новије књижевности XVIII века, — каоштосезна из литерарне историје — нису поникли на темељу старе српске књижевности, нити је новија књижевност имала какве везе са књижевним радом из доба срећније српске прошлости, као што би се с правом могло очекивати. Ма да су се књижевни производи последњих радника старе српске књижевности: Јеротија Рачанина, Гаврила Стефанови&а — Венцловића и др. и својим језиком и практичним циљем јако приближиди били народном животу и његовим потребама, што се може казати и за књижевну радњу неких католичких калуђерских редова у Славонији и Босни, ипак је новија српска књижевност пошла странпутицом, и неумешношћу, незнањем или самољубљем нових књижевних радника заведена је на заходан и ненрактичаи пут, који није непосредпо водио народиом образовању и практичним захтевима народнога живота, пего више књижевпичком егојизму и сеааратизму, што се нарочито види из језика и правоииса књижевиих производа тога времена.

Књижсвни језик — црквено — (руско) — словенски, народу туђ и неразумљив; иун старих и туђих речи са старословенским и руским нас.тавницима; укочен у стилу и Синтактичном слагању: то беше језик једне кдасе школованих људи у туђим земљама и на туђим језицима, људи, који тежње и иотребе свога народа не разумеваху, нити схватаху значај и ирави задатак народне књижевности. СтаЈри пак словенски аравоиис, који је у последњим делима старе српске књижевности био доведен до природне фонетичке иростоте, остао је сада и незапажен, а нови у почетку XIX века био је тако сплетен и замршен да му се није могло наћи ни краја ни конца, и сваки је писац овога доба имао или преддагао нов правопис. И у језику и у правонису дакле, па, н у целокуином правцу и нојмовима о задатку саме књижевности, настала је код књижевника таква збрка и забуна, да се у томе ни двојица не слагаху. Овакав правац новије књижевности може се донекле разумети и образложити, али се не може довољно правдати. Нропаст српске државе и самосталности повукла је за собом и стару сриску књижевност. Центри те књижевности по манастирима пропадоше, а књижевни радници у њима — калуђери — од чести су поубијани, од чести расељени. Тако је зла судбина, која ненрестано гони скоро све гране словенскога племена, хтеда, да се правидан ток развитка српске књижевности са практичном употребом народнога језика на дуже време прекине. И тако најезда турска и њене зде посдедице задржаше српску књижевност у напредовању и сатрше многе споменике из срећнијега времепа српске државе. С друге стране књижевни радници, уклањајући се испред турскога беснида, сакрише остатак својих дела и преписа у тајне закутке, где их мишеви и мољци уништише или покри силан прах, из кога се тек и данас нојави по који драгоцен споменик, као сведок негдашњега срећнијега доба српскога жнвота и књижевности. Ну како у свету ништа није вечито, тако се ни у овом стању није могло нити смело вечито остати. Из подитичке историје знамо, да су последице дуготрајних аустријских ратова — у којима је учествовао и велики број Срба из старе српске државе — биде за С-рбе у тодико важне, што су Срби из своје старе државе дошли у тешњу везу са раније пресељеним Србима, нарочито онда, када .је већи деостаресрп. државе по пожаревачком миру (1718.) придодат Аустрији. Међу Србима настаде жпвља комуникација а с њоме н живљаизмена мисли, већа