Prosvetni glasnik

•316

развитак српске граматике у овом. веку

једиакост потреба и жеља. Напредна струја XVIII века на брзо захвати и Србе, те и они, угледајући се на околне народе, почеше мислитп о просвети и народном образовању. Тадажње српске црквене погдавице — митрополити, као и народни сабори подржаваху те народне жеље и захтеве, тражећи од аустријске вдаде за Србе школе и ттамаарије, па како је аустр. влада махом окдевала и одуговлачила, митрополити почеше сами о своме трошку отварати народне школе, позивајући свештенство и народ да даје децу у школу. Број школа растао је с дана на дан, али људи способних за наставнике готово не беше, пли их беше врло мало. Да би се та осетна потреба подмирила природно је и било, што су се Срби за учитеље обратили сродној и православној Русији. Братски позив нримљен је с готовошћу и одушевљењем за једноверну браћу. За кратко време учеии Руси тгредузеше у своје руке све новоосноване сриске школе у Аустрији. Тиме браћа Руси добише згодиу пршшку, да у својим ученим људима врате Србима зајам, који су онп примили раније у срећније доба сриске државе н књижевности, одласком многих учених Срба у Русију. Како у нрвом почетку нове српске школе не имађаху пи својих Буквара ни других школских књига, то су потребне књижице иозвани Руси собом понели из своје отаџбине. После из Русије добивеиих Буквара и познате Граматике Шелетија Смотрицкога, којима се почиње увођењс руско-словенскога језика у срнске школе, иојављују се и на српском земљишту у Аустрији сличне школске књиге (Захар. ОрФелина, Авр. Мразовића, Ст. Вујановског и др.) са тачно одређеним циљем, да у сриској књижевности утврде овај ногрешан правац. Сви су се писци надметали у томе, ко ће се више језиком својих сииса приближити баш оиоме већ исквареном руско-словенском језику, који су и сами Руси почели били у књижевности остављати и ириближавати се своменародном говору. Немањем учитеља и уџбеника даје се дакле објаснити и образложити овако иогрешан почетак новије сриске књижевности, али се не може иравдати што се на таквоме основу (темељу) уиорно желело и хтело остатиионда, кадје нађен прави пут, који води народном образовању п природном развитку његове самосвестн. Ширепе науке у масу народну са руско-словенским језиком беше немогуЛно, јер је народу најире требало учити књижевни језик> иа тек онда разумети умне ироизводе својих учених људи.

После Буквара и Граматике ночеше сејављати међу Србима у Аустрији разиа школска дела са обичним називима: , Руководство кђ правоглаголан1К) „....кђ правописашго," ,....кђ правочтсшго, „...кђ славенстђи граматин:!;;" ...лл. числителниц^" и т. д., и т. д. и скоро све те књижице беху штампане: „НастошшмЂ, прил^жашемЂ и иждивен1вм (тога и тога) во оупОтреблЗЈше отроко†сербскнхЂ оучилиштб;" или: „вђ ползоу основателнаго наоучешд славенскаго д1длекта", или : ,ради уопотребл , ћш а сербскаго гоношества" и т. д., и т. д. Као што се види, радиика на школској књижевнос.ти беше доста, али .је велика штета игго њихова радљивост није доносила народу користи, која се с правом од школовања очекује. Сем неразумљивога језика и у свему осталом „радиици овога времена осем главне тежње, која је тада целом Европом кретала, нису били ни са чим осталим на чисто. Б правац и језик и књижевност школска остављенаје на милост случајној савесности или несавесности било црквеног било световног иоглаварства било школских настојника. Дотадашња влада црквене књижевности и црквенословенскога језика окренула је и ове нове ночетке старим правцем учености, осниване на црквеном језику и темељима угађанпм опет спрам потреба црквених, без обзира на народни живот." 1 ). Према томе наши књижевни радници XIX века, који су иотпуно схватили значај и моћ нросвете и ирави задатак књижевности и који беху једном ступили на прави иут, који води што већем учешћу масе иародне у образовању и просвети, имали су пред собом врло тежак задатак: њима је требало најире раскрстити са дотадашњим иогрешним иравцем, норушитп ону нову зграду, која је на тако погрешном темељу сазидана, па рад изнова отпочети. То богме не беше тако лак посао. Требало је управити много удараца на исту зграду, која имађаше и својих занесених бранилаца, а у исто време бити добро наоружан и вазда спреман, да се противнички напади издрже и снаашо одбију. И као што је народ српски у ночетку данашњега века задивио цео свет великим делима и пожртвовањем својих див-јунака у физичкој борби за слободу, тако исто није дуго остао ни без својих умних великана, на нросветиом и културном пољу. (нАСТАВДЂЕ СЕ) ') Ст. Новаковић : Истор. Сри. Кљижев. II Изд. Београд 1871. стр. 178.