Prosvetni glasnik

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖПЋ

819

Али то није ни жадосна раван, ни песковита пустара, као што се зар мисли! Са свих страна номаљају се обрешди најразноврснијега облика, готово геометријскп правилне коцке, пирамиде, купе, па онда између њих широке долипе, кроз које се тромо каква река ваља. Ваздух је необично сух, најздравији на свету, и, како једни уверавају, необично чист и нрозрачан, тако да удаљени предмети овде изгдедају много ближи и са оштријим контурама. Вегетација није богата, алијеснажна, јер сами храстови и мимозе нижу се дуж река. У хиљаду ири.гика оиажа се мешавина цивилизације и варварства. Сад видите енглески ,котеџ" (пољску кућицу) са дивним ћошцима па чак и набијеним двориштем за играње лопте, а одмах поред тога видећете и колибицу. уџерицу Кафра —једнугомилу блата, спечену од сунца. — Коректни енглески железнички чиновници, групе карактеристички одевених црнаца, старице Холанткиње са својим особеним украсима на глави, какви се и по нндерландским сликама виђају — све то седп по станичним гостиопицама; а дуж влака тамо-амо јуре витки сјајно-црни синови Танагре, у шарено бојеним капутићима и са коврџавом косом, нудећи нутницима воћа и цвећа.... Другога дана мења се декорација. Видик је већи, брда се таласасто и полако губе — сад.смо у „Велдт к -у, бескрајноме пољу, што се нровлачи кроз обе сељачке реиублике: Оранж и Трансвал. На путу се има толико времена, да се може разгледати Блемфонтен — главна варош ораншке републике. То је скромно и угодно холандско местанце, та „резиденција " са њезиних 2000 становника, и маленим, али лепим кућама, свака са декорисаним нидерлапдскнм врхом, широким улицама и дивним баштама, пуним воћа и цвећа. Плавокоси џинови, са рембрандским чоханим шеширима, пуше мирно из својих лула, и с поносом показују свакоме странцу „палату" председника;народни точак" — Банку —, пошту, и „најлепши музеј у целој Африци". Највећа језнаменитост у њему један огроман камен са чудноватим јероглиФима. У доба, кад још БлемФОнтена н не беше, био је тај камен — регистар порекла „Трекера", нрвих Воера, који заједно са својом већ познатом воловском запрегом, нрви пређоше преко Ораншке реке. Око овога камена искунљаху се емигранти нриликом снаких сватоиа, а кумови урезиваху длетом своја имена у ту стену. На то патријархално доба сећа нас и тврђава, један опкоп, у коме се чува сва државна артиљерија: 6 крупових топова и 2 Максим-митраљезе. „Гарнизон" — равно 50 људи (!) — одржава „артиљеријски парк" сасвим по холандски, чисто и уредно, исто онако као и своју, но пруски начињену, униФорму.

Већ на читав сахат пре но што се доспе до железничке станице у Јоханисбургу, пролази воз кроз два непрекидна реда Фабрика; у јутарњој измаглици издижу се димњаци Фабрички као какви дуси у зраку, а уз то читава гужва зграда и скела, телеграФских и телеФОнских жица, грдне гомиле камења; дим,.хука и клепет воденица, које злато исиирају, читаве групе црнаца, који на рад хитају — ето вам оцрта „краљицо Витватереранда", ове земље „где беле воде теку" — нрестонице „Златне Земље." Нађемо ли после грдне муке ма и колико толико подесан хотел, — јер обични путници, који само за златом жуде, и не разбирају много за удобност у брзо ћемо целу варош разгледати. Скучене куће, широке улице са ружним зградама, некалдрмисане улице готово у истоме стању у коме су бпле и пре шест година, кад је варош постајала и кад су оне тек обележаване биле по прерији, и још овде онде гомпле црнаца, који по улпцама истоварују отпатке белутка за макадам будућности. Ну доста — у главном цела ова афричка варош — американска је. Онајекао печурка израсла из „Велдта" тек пре шест година, а данас броји 70.000 становника. И она је постала на стотине километара далеко од сваке цивилизације; сваки камен, свака траверса за куће, свако парче намештаја, па п самп алати — све, све — до жнвотних средсгава морало је доћи са стране, и то још на воловским колима, јер тада железнице није ни било. Јоханиебург је узор човечје стрпљивости и енер_ гије, или је сама „аип засга 1'атез" — та још од Овида жигосана жеђ за златом — ову варош саградила? Кад је Буеке са једним својим нријатељем прелазио једном преко пијаце у Јоханисбургу, спотаче се његов пратилац и паде. „Ви се дивите", повика он тада, „богатству Јоханисбурга? Ту, тудоле је злато. Ова варош изникла је на злату!" Та идеја злата гонп непрестанце свакога, на улици, у хотелу, гостионици — свугде ама свугде се говори само о злату, о рударским акцијама, о њиховом курсу у Лондону и Паризу, и о људма који су се у минама обогатили. Ту се чује о „с1агтз"- у, — јединици, којом се рачунају златна ноља — који је до пре три недеље купљен за 4 Фунте стерлинга, а данас се нродаје ио 80 Фунти; онај онамо мали кројач купио је пре„боот"-а, пре „златне грознице", један напуштени „Фарм", за који је иедавно добио 150.000 Фун. стерл. Тај је човек остао и даље при своме занату — из задовољства. Имања расту заиста тако брзо као и варош; један човек, којије нрегодину дана у Јоханисбург дошао, ирпчао је томе Францускоме писцу, да је на .спекулацији добио 40.000 фуната и да има „(Лашз-а" у Ридфонтену, за којп 41*