Prosvetni glasnik

ПРОСВЕТНИ

КОВЧЕЖНЋ

113

ни трага не зна. А то је све немоЈуш п обезглављени српски народ јако вређало. Они пак споменици, што су остали до нашега доба, остали су случајно. Но и они су као пећине празни. А да и оваки остану, откупљивао их је народ, не жалећи за н.их ничега што је имао, да само Јаничаре умилостиви и насити, где је то могао. И само тако, и тим начином ми имамо још оно неколико сиоменика, заосталих из оног далеког доба наше прошлости, ко.је наш народ нп до Данас није заборавио да називље срећним временом доба Неманића. И не вара се. Добро се никад не заборавља. Ти сиоменици наше прошлостн јесу наши српскн манастири, и судба им је у свему једнака била с народиом, а таква им је и данас. Косово је раставило српски народ са својим царством и са свима тековинама из доба докосовског. И нама ништа није било остало „своје" осим вере у Бога и наде на боље. У томе погледу не зна се која је област горе прошла и која. је горе опустела. Своју горку судбину осетили су подједнако: народ, јер је пропао; цркве, јер су порушене ; школе, јер пх је нестало сасвим. — И XVII век затекао је српске земље у целом пространству свом као непобусану гробницу. У царству славних Немањпћа Дечани су били оно што је Даница међу звездама. Они су нама и данас такви. Па и они су, и то врло брзо, осетили ону страшну мену, „с Неманићана Отмановића", јер ни иуних 14 година после Еосова не бејаше лрошло, а њихов сјај бејаше потамнео и дошао до „запустјенија", те их такве и налази српска царица Милица, у калуђерству Евгенија, са синовима Вуканом и ОтеФаном, и стара се да Дечане од тога страшнога удеса опорави, дајући царској задужбини царске дарове, и називље себе и своје синове другим ктиторима Св. Дечана. Али на томе није остало. Дечани су и даље пустошени, као и сва Србија, и остајали пусти, као и многи манастири. И за то, Дечанима је требао и трећи ктитор, и добили су га, те и данас „Молитва у њих присваја рај". Дечани, Дечани свети, које су Немањићи подигли, по којима се и данас зна ,Е су царевали", и наменили их слави Божијој и народној , васпитању умном и душевном, у којима болесни сигурног лека налазе; и ти Дечани бејаху остали пусти, пећина права, а такви би и данас можда били, да се у њима није у најозбиљннјем времену појавио трећи ктитор. И заиста, да није било тог трећег ктитора, Данила калуђера, да у њих пропева, то, данас, не бисмо Дечанима певали да „Молитва у њих присваја рај"? Песник би могао певати и рећи : Тамо I просветни глдсник 1897 г.

су били Дечаии свети, молитва у њих својила је рај, онако : као што пева за разорени двор и за јуначкн збор у Призрену. И Дечани, како су запамтили једног Татар - Хана, тако би може бити запамтили и кога Синан-Пашу, као оно Милешево у Ерцеговини и Свети Аранђео у Призрену. Кад се калуђер Данило Паштројевић појавио у Дечанима, Подримље није имало ни једне своје школе. И заиста, Подримље, Полимље и Доњу Зету ваљда је најгора судба бнла ностигла. У тим областима народ је дошао до крајње пропасти. Све цркве и школе биле су затворене, свештеника мало а и учитеља ни једног. Неколико голина били су и сами Дечани пусти, а они су били права народна школа за све свештенство у тим крајевима. Узрок овом пустошу били су зулуми а за тим и сеобе. Прва сеоба Срба под Патријархом била је утук за сву Стару Србпју, а друга-ирава пропаст. Иза прве сеобе било је и остало нешто мало свештеника, а иза друге остале су читаве области и без тих јединих народних учитеља, те тако се и оно мало народа почело нагло турчити и у Арнауте прелапати. Уопште, по сеобама патријараха нрилике су биле такке да се једно морало остављати : или вера или завичај , а тешко је било како једно тако и друго. У то време, да би народ одржали у православној вери, било је н таквих људи, који су савршено неписмеби, у оскудици свештеника, сами себе оглашавали за вршиоце дужности свештених обреда, и вршили су неке обреде црквене без икакве награде. Такав један био је и стари Милош Брођанин, у селу Броду, у Гори, нод Шарпланином, близу Призрена. Тај Милош вршио је све обреде Брођапима, па чак је и причешћивао своје сељаке. Служба св. Лдтургије Милоша Брођанина састојала се у томе, што је сваки Брођанин долазио у цркву на службу, кад то Милош објави, и сваки сељак собом донесе свећу, коју чим уђе у цркву запали и држи тако у рукама све док не догори; кад тако свећа догори, значило је да је служба свршена, и онда је Милош причешћивао народ. Само причешће састојало се из једног крчага вина и једног хлеба, које је Милош од своје куће доносио и народу по свршеној молитви на црквеним вратима малом кашиком давао, у коју је метао и по једну малу мрвицу од оног хлеба, а за анаФору давао је од другог хлеба по једну трошицу, н тако је спремано причешће, којим је чича Милош Брођане причешћивао. II док је тај чича Милош био у животу, Брођани су већииом били синови право15