Prosvetni glasnik

114

славне цркве, а кад је он умро, сви су се Брођани истурчили. Ово је тек један бледи иример иатње народне носле сеобе, а каквих лп још није бидо ? ! Ади, да пређемо на Дечане и на Данила. Када је дошао калуђер Данило у Дечане, нашао их је иусге. Преирата црквена била је широм отворена, и у њој су лежале и иландовале арнаутске козе. Од нрилике за нола метра било .је ђубре затрпало онај дивни мраморни патос велике преирате дечанске, а за толико и молерај пшчешан, опао и окруњен свуда у наоколо, те тако и данас стоји тај тужни сведок времена. Око манастира град је био иа више места иснроваљнван ; стари конаци изгледали су као обнчне иећине; високе звонаре давно нестало, а тако и оне цркве св. Николе испод Борја. Борови су били у пола исечени, а коштани, у пркос нустошу и сечн, млади, тако се згуснулп да се у њима нп зец од арнаутских загара није бојао, а у њпма су се крдили читави чопорн дпвљих свиња, да је од њих самих у тој пусгоши човека страх попадао. Данило, видећи ову и оваку пустош, опет није клонуо у својој намерн да ту остане, па шта бпло да било. Реши се да остане, и остао је. Он у почетку најире нрибере неколико момака за рад и почне радити око уређења манастира, алп у скоро, једнога дана и празника, кад је Данило био у олтару и служио ев. Литургију, дође неки Арнаутин и прппне се на прозор великог олтара, на кроз овај нанпшани п опали из пушке на Данпла и рани га. Данило тако рањен није прекинуо св. Литургију, већ добивену рану завије и службу доврши, а но том се спреми и иође у намери, да бежи из манастира. Тако је дошао до Марк-Гегина „1уга и испосница уз Бистрицу; но ту се предомисли и опет се врати у маиастир , где је остао до своје смрти, управљајући као старешина Дечапима 80 година. Данило је био родом Паштројевић, приморац, и по женској крви био је сродник светог Петра I, митрополита црногорског. Је ли ко упутио Данила у Дечане, или је сам дошао, о томе ја нисам могао ништа дознати. Тек, кад је дошао, нашао их је пусте, а кад је од покушаја бегства одустао и поново се у монастир вратио, он је тада узео једног Арнаутина да чува њега и манастир, и овога назове војводом. Овај први војвода био је из села Црнобрега, а по племену Гашанин, а ово нлеме и јесте најјаче од свих осталих племена арнаутских у Ђаковачкој и Пећској нахији. За тим Данило прикупи 7 ђака у манастир, које је он сам учио, научио, и доцније све нокалуђерио, те тако Дечани

ностану опет прва школа, Даиило први учитељ, а његових првих седам ђака, први седам учитеља за све Подримље, Полимље, Зету и Рашку, чија је способност била: добра вољи и велико стриљење. Но да манастир доведе у ред и преобрне га из нустоши у оно чему је намењен, није ту била довољна само добра воља, већ је ту требало још и средстава. А њих Данило није имао, али он је и њих добио. Ево како и од куда. Тело св. краља СтеФана Дечанскога, његов часни крст и Душанов крст , били су узидани у препрати внше западних врата црквених изнутра. Ово је сигурно урађено кад се браство Дечанско морало разбећи. Данило по неком запису дозна где је св. Краљ сакривеп, извади га и метне у ћивотОстале ствари и крстове метне на своје место. Народ кад је сазнао за св. Краља, из свих крајева, а парочнто из Пећске нахије, гомилама је долазио да се поклони св. Краљу и да се помоли Богу у Дечанима, чинећи све могуће поклоне и прилоге; али је ипак приход према потреби био незнатан. За то време Данило се упозна с многим Арнаутима па и с једним богатим у Црнобрегу, који није имао порода. С њиме се и побратими, па му се у иекој прилици пожали како би му требало по више новаца да манастир доведе у ред. Овај да Данплу новаца, а њему Данило даде у залогу крстове: Душанов и Дечанскога. Тим Данило доведе манастир у потпуни ред. У то време, док су крстови били у залогу, покалуђери свих оних 7 ђака Данилових, и он их упути по народу за милостињу. Ових 7 калуђера у брзо зараде толико новаца, да је манастир од прве њихове зараде већ био у могућности, да одкупи заложене крстове и да се Арнаутину одужи. Док су крстови били у залогу, тај Арнаутин после десетогодишњег брачног живота, добије два сина близанца. Он је веровао, да је то била моћ Дечанских крстова. Зато, кад је Данило први пут понео новце да врати зајам и да нрими заложене крстове, исти Арнаутин одмоли га да му крстове још за неко време остави у кући, говорећи, да од како су му крстовп у кућу донесени, све му је на боље пошло, и да му је дао Бог два сина близанца, а да крстове добро и на пристојном месту држи и чува, покаже их Данилу у засебној и застртој соби, у ковчегу за њих начињеном у облику ћивота, више ког су горела три кандила дању и ноћу. За тим, да би још више утврдио поштовање и пријатељство, он замоли Данила да му синове ;; шиша", што је Данило примио, и од тада прозову се кумовима. То је „шишано" кумство, које се и