Prosvetni glasnik

НЛУ1СА И НАСТАВЛ

„ БудуИи да ми ао пашоп ирироди добро или зло, кое нам се догоди, осеКамо, а што се другима догоди, само разумомг иознамо; и будуКи да оно као аредг нашимг очима, а друго у великомг разстолнгњ видимо: зато различно сасвимг и разсудгуемо, шта ли у њшовомг, шта ли у нашемг случат за араво држимо". Сем овога мпогога грешења он је често и читаве реченице додавао, које ника.ко не ностојо у орнгипалу. Таких је примера и у наведенима али има их и таких, где су сами додацц без смпсла и потребо учињени. Тако : после У. 14.: „да ние могуће едно без другога имати"; после VI. 19. : „т. е. такове, „на коима е друштво човеческо основано и као обш,елшт1е" и т. д. Ето, таким јс погрешкама препуњен цео овај „превод". Ово су само примери, али и међ љима сс могу видети тако силие и велике иогрешке да оне савршено осуђују овај рад. Још су те погрешке махом граматичне и лексичне, погрешке, дакле, које се односе на неразумевање језика, а, о разумевању духа и стмла Цицероновог, о осиовном духу и характеру романском, који се у овом делу иа латпнском највише истиче и што је требало најпоузданије преводити, о свему томе нема ни помена. Да се је писац трудио, да стил Цицеронов реиродукује и изнесе у свом нреводу, па да је се опазила због тога напрегнутост и труд на српском језику, онда бп му се могло и опростити јер би се рекло само да није вешт, умешан —јер свакојако нема успеха. Али кад се из сваког ретка види крајња немарност сгилна, која иде у прекомерна Фразирања и парафразирања, а јасно показује да оне силне ногрешке нису чињене зато, што би се писац тобож трудио да нам да верну слику великог Романина, него зато, што је преводилац крајње неспособан у владању језиком и стилом, онда излази: да преводилац и нијс знао а нијс ни умео пренети дух и стид Цицеронов. Ко пак, немајући тог двога, нпак се прихвата каког носла, сам је себи изрекао пресуду. 0 самом нак преводу, о српском језику н свим оним иогрешкама нротив граматичких и синтактичких правила, нећемо ни говорнтп, иначе би требало исписати цео „превод" и то би му бпла најбоља оцена. Нарочито нисмо хтели износити ноједшшх одељака ради нрегледања н доказивања савршене стилне неспособности [као што смо то урадили код Шимича], због које се махие сваки превод Цицероиових дела без икаког даљег разговора може одбацпти, с тога,

што из ових многих иримера може сваки себи представити и створити слику о цолокупној вредности оног дела, који има ту једину добру страну, што је из „златне књижице" иајвећег прозаисте латинског преведено само од треће до десете главе из прве књиге. Жалосиа утеха, заиста, кад се морамо тешити оним, што би већ само ио себи, характеришући неразумевање иреводиочево, шта се може делити, а шта не, било за сажаљевање. Ето таке је среће био велики Латип у свом другом српском преводу! Летоппс Матичин, који је у ирвим годинама свога живота био препуњиван чланцима и иесмицама из класичних језика, донео је у год. 1830. у својим редовима и један „Парадоксонг I " [Изт> ЦКцерона]. Овај часонис, откако је попикао, ночео је међу својим осталим радовима готово редовно доиосити и покоји иревод из класичне латииске прозе, гледајући и трудећи се у то време свим својим силама, да у својих читалаца што постојаније убије вољу и за тим делом класицизма, односно латинизма, пошто је у крајње погрешно (стилно) и иевештим преводима Хорација и Вергилија нолагано али ноуздапо подсецао корен љубави ка класичној поезији латинској. Нреводи Милоша Светића, П. Г(еоргијевића), II. Демелића, Јакова Живановића, А. Арновљева и др. „китили" су Матичин Л.етопис за прво време његовог излажења, а у исти мах убијали и клице класицизма, којн је онда, као и данас, био тако потребап младој нашој књижевности. Једини путоказ, који је у истини суснехом и постојаношћу могао вечно стојати иа истом узвишеном месту и без престанка показивати на узвишеие нутеве, које воде на Парнас, била би класична образованост, која до данас, требало је, да је ухватила јака корена у нашем друштву и да му, одређујући нравац, даје најлогоднију храну за иоуздано духовно наиредовање. Мп баш оида, кад је чист дух српске образованостн, потхрањиван класичном иашом народном ноезијом, жудео, као за сунчевим зраком, за правом, истинском, античком класичношћу, да је, асимилујући и поредећп са својпм изналасцима, пресади у свој врт, онда се јавише, пикако вештином или заслугом, већ силом околпостн истакнути, као заступници и жреци те иове оОразованостн, некаки Светићи, Лазпћи, Демелпћи, Бороцки, Костићи, Живановићи, Стаматовићи п др., који својом невештииом ночшшше толике неуспехе, да п сјајна ствар у тако невештим рукама потамие и омрзе народу. Првог од тих аностола, старога Шимича и његовог непотписапог друга, ми смо већ впдели, на реду нам јо да видимо и трећег, најпоштованијег од свих осталих

п 8е& Гагпеп, џига, тадгз еа регсгргтиз аЛдие зепИтиз, циае поМз грзгз аи1 ргозрега аи1 аЉегза е^етипГ, диат Ша, диае сеГеггз; диае дитет, <Јиа8Г 1опдо МетаПо оМесГо, тпетш: аШег с1е гШз ас пе поЂгз гтМсатт". IX. 30.