Prosvetni glasnik

15*

ковчежик

227

ПОДАДИ ЗА ИСТОРИЈУ ПРИЗРЕНСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ од њена постанка 1871. па до 1897./8. школске године

(нАСТАВДк) (3) Не .мање зло по напредак школе и народа беше и то, што сума на издржавање питомаца бејаше за дуго — у најгорем времену — ништавиа, према задацима, ко.је је Богословија, као једина наша средња школа у Турској, имала. У таквим тешким приликама притицали су јој у иомоћ имућнији Срби у Призрену као: Браћа Газикаловићи, Сима Захаријевић, бивши апотекар, пок. Зака X. Јакић и т. д. и руски консули: Лисевпћ н особито, Јастребов. Овим је сметњама школи помагао и митрополит Мелентије. Противно своме обећању и својим ранијим наредбама свештенству да своје сшгове шаље у Богословију, стане он светтенике од тога одвраћати, претећп им, да ни једнога нећо запоиити, који се буде у Богословији учио. Јавно нерасположење митрополита Мелентија према Богословији датирало је од 1875. године, када се бавио у Цариграду због парнице са. Цинцарима цркве Св. Спаса у Призрену. До тада се он интересовао — искрено или притворно — о Богословији. Али, када се отуда вратио, а парница се свршила у корист Цпнцара, и кад је сва епархпја за то листом протпву њега устала, онда је и он јавно почео говорити протпву Богословије. И ако су већином наставници Богословије и остали учитељи били вође пароду у свему, игто је код Мелентија било за осуду, ипак је он све то подносио и никаквога корака није предузимао, да којега наставника из Призрена уклони. Кад би се све у кратко свело, што би се о Мелентију као о врховном сгарешини Богословпје могло рећи. онда би изишло, да он никада није ишао у крајност према Богословији. Користећп се поступцима иојединих учитеља, кјоји су на јавним местима мрсили, митрополит је пред народом ту грешку износио и доказивао како учитељи кваре веру и закон, а једном прнликом то рече отворено и управитељу богословије, Костићу. За читаво то време једва да се која књига могла набавити, јер се морало само из Београда набављатп. Споменути пак Београд, то би онда у очима Турака, а особито у Призрену и околини, поред српске границе, где су Арнаути у већини, толико значило, колико и назвати се , комитом" (револуциоиарем). А, па жалост, нн наш народ у Турској, нн његова срећнија браћа у Србији, никада нису били дошлиЈна ту мисао, да једну штампарију у Турској, бар у Цариграду, отворе.