Prosvetni glasnik

228

ПГОСВЕТНП ГЛАСНИК

Нрошла. су бида времена, када се могло држати у гаколама књига колико се и каквих хтело; сада се ни оне најневшшје садржине нису смеле држати. Због тога је велнка количина књига, како школских тако и нешколских, морала под земљом пропасти. Јер, ако би се десило, да се ко.ја кућа нретресе, па се у њој нађе будп каква српска књига, то је сопстпеннк морао одлежати у затвору, докле бн се така књига у вилајет посдала, тамо од корице до корице прочитала, па тек онда решење о њој издало и сопственик пустио. Дешавало се чак, да се смисао појединих реченица извртао и разумевао наопачке. Све је то учипило, да се ретко у којој основној школи могла наћи ма каква српска књига. Није остало ништа друго, него да се поради, те да се са знањем и одобрењем највише просветне власти у Цариграду почну књиге из Београда добављати, како не би нижи чиновници, скупо потплаћени од Бугара, какве сметње чинили. У том циљу тадашњи управитељ Богословије, II. Костић, дође у Београд, тамо узе по један екземплар од свнх иотребних књига, како за Богословију тако и за основне школе и учитељскн рад, свега 33 комада, па се одатле крете у Цариград. Дошавши тамо, он се по налогу тутора Богословије и савету осталих пријатеља ббрати с молбом највишој православној црквено-школској власти, патријарху Јоакиму II: да патријаршија изради одобрење тих књига код министарства нросвете, како бп се у будуће с одобреном садржином могле преко патријаршије потребне књиге за све наше школе набављати из Београда и др. места, где српске штампарије има. Молбу за то иредаде самоме патријарху, који му рече, да ће је упутпти Св. Синоду, на увиђај; али се изненади, када чу, да у Призрену постоји Богословија, а о њој митрополит Медентнје никада није ништа патријаршији написао. Носле неколико дана логотет иатријаршнје, Аристархи беј,доставн Костићу, да је Синод решио, да се упита рашко-призренски митрополит, Мелентије, у колико је Костићева молба оправдана, па да се према томе и поступи. Ко је пак знао одношај нок. Мелентија према Богословији, могао је унапред знати, да ће Мелентије неповољно одговорнти. II заиста, он не само што није ту молбу потпомагао, него није поштедео ни пок. Игуманова, ни пок. Ставрића, бившег управитеља Богословије, а још мање Костића. II такав Мелентијев одговор морао се чекати читава тримесеца! Мождаје Мелентије и раније одговорио, али је патријаршија за све то време покушавала преко Аристархи-беја, да се дочепа завештања пок Игуманова, те зато никако не одговараше повољно. Кад је Аристархи беј увидео био, да у својој намери не може успети, онда тек саопгати одговор митрополита Мелентија п ово регаење Св. Синода: „Патријаршија се не може одазвати молиоцу из узрока, што би тиме (т. ј. подногаењем књига на одобрење дотичној власти) у начелу иризнала ираво врховног њеног надзора над школама