Prosvetni glasnik

НЛУКА И НАСТАВА

601

РИМОКА ИОТОРИЈОГРАФИЈА ЗА ВРЕМЕ РЕПУБЛИКЕ,') (од 518.—30. год. ире Христа). 1. Најстарије доба до свртиетка другог пунског (Ханибалова) рата (до 201. године пре Христа). Ниједну ллтерарну врсту нису Римљани почеди раније обрађивати него историјогра:ију своје државе. Та се литерарна врста развијала поступно са ширењем и јачањем римске државе тако, да у зачетку државном видимо и скромне почетке римске аналистике као најпростије историјограФИЈске делове, који су се доцније развиди у потпуну историју. Све, што је било сагтеп, дакле, све што. је везаног слога (песме, пословице, изреке и изрази), могло се памтити због размера (те1гшп), у ком су исказивана сагтта. Проза се пак без писмености није могла ни замислити, јер се усменим предањем није могао да очува какав службени посао, те се још од првих почетака државних послова морала употребљавати и писменост. Сама је служба тражила да се службени послови писмено пележе, како би се и за будућност добила нека правилност и ред у вршењу тих службених нослова. Тако се добију службене књиге, које припадају најстаријим писменим споменицима, јер су и установе и служба у држави најстарије појаве сваког државног уређсња. Због тога се и проза развила рано. Еад је то било, не може се тачно одредити. Поуздано се може рећи да је писаних прозних споменика било још за краљевства, само то још нису били литерарни споменици. Први датовани нодитичко-историјски споменик (по Полибију) је римски и картагински уговор о пловидби и трговини (508. године пре Христа). Аналистика се развила врло рано из службених књига, писаних прозом, и то из календара (/азИ). Писменост је била потребна државним властима, нарочито свештеничким (понтиФицима). Свештеничке су власти имале право да одређују време (дане, месеце и године), када је се емело што радити, за тим да воде списак радних, а према томе и судних дана, јер се само у радне дане смело судити, и још да уређују и објављују календар ((азН). РаШ је од латинског јазШз и од истог корена, од кога је и (агг „рећи, говорити." Обично се употребљава плурал (азИ са Лгез, дакле (азН Мез или и само (азИ, што значи „судни дани," то јест дани, кад се смело „говорити, судити" и кад је претор смео казати ове три речи: „с1о, сНсо, аскИсо* то јест „држим суд, судим." Дани, у које се није смело судити, х ) Осим помињаиих деда послужио сам се још и овим де.шма: Теи((е1, безсћ. (1. гот рШ. I 5 . 1890. 1|е1р21§. — Зсћапг, Оезсћ. (1. гбт. 1ЛМ. Ега1;ег ТеИ. 2\теИ;е Аи!'1а^е (НапДћисћ уоп МиПег, VIII, 1. Аћ4.). Мипсћеп 1898. — Моттиеп, Кбт. Ое8сћ1сћ1е 1'. 2 а . З 6 . Извори за грчку и римску историју од Арнолда Шефера. Српско издање од д-ра Н. Вудића. Веоград 1900. годиие.