Prosvetni glasnik

32*

наука и настава

489

разнолик је и варира од 1 иа иа више. За имелине ћелије Кула је израчунао, да на површину од 100 џ 2 на раздвојним скрамицама долази од прилике по 130 плазмодезама. Нол је исказао још год. 1888. мисао, да су плазмодезме по свом саставу онакве исте као и илазмодерме. 1 А, као што је познато, плазмодерме су састављене из киноплазме, тј. из оног дела цитоплазмина, који се при.шком кариокинезе издваја у конце основе (8Ш12&8ег) и вођице (2и§1а8ег), и који се приликом троструког бојења са 8а&ашп-Огап§е6егП,1апат1о1еи-ом боји другојаче од другог дела цитоплазмина, од нроФоплазме. Према томе, плазмодезме су по Нолу киноплазматичне. Ово је мишљен.е данас готово у опште примљено. Једини Киниц-Герлоф истичс могућност, да је унутрашњост плазмодезама трофоплазматична, јер и ако се плазмодезме боје исто онако као и киноплазма, то још не значи да су оне састављене целе из ње, већ само да је такав њихов сиољни, видљиви слој. Ма да он никаквим доказом не поткрепљује своју сумњу ипак изгледа да она има у себи много вероватноће, јер би се помоћу овако претпостављена састава плазмодезама много боље тумачиле појаве преноса хране, надражаја, и т. д., из једне ћелије у другу, него што се то да учинити са чисто киноплазматичним плазмодезмама, пошто киноилазма никад није у оној мери покретљива и пермеабилна као проФоплазма. Због сличности плазмодезама са концима основе или сиојним концима (УегМпс1ипд8ЈМеп) — са онима, ко.ји служе приликом деобе ћелија кариокинетичким путем, везујући један пол са другим, као основа дуж које се крећу хромозоми а доцније спајају новообразована једра док се не образује ћелична плоча, нешто услед уметања нових конаца између њих, а нарочито задебљавањем њиховим у тк. зв. екваторској равни преовлађивало је раније мишљење, да плазмодезме постају из њих, управо, да оне нису ништа друго до заостаци неких између њих и после свршене деобе ћелијине. Дитолошким радовима Шгразбургера и других доказано је да то не стоји. Данас се зна, да се по Формирању ћелична плоча, постала на мало пре споменути начин, цепа уздуж на два дела, да се у простор између њнх излучује целулозна опна, која дели нове ћелије, а они, заједно са у њих увученим заостацима спојних конаца, образују по један део плазмодерме нових ћелија. Отуда је јасно, да плазмодезме по начину постанка немају ништа заједничко са спојним концима, да оне, дакле, постају на други начин. Питање је: кад и како? По Штразбургеру, постају тек онда, кад првобитна ћелична опна отпочне да задебљава, кад су се ћелије већ Формирале. Као ослонац служи му од многих уочени Факт, да се плазмодезме никада не виђају на врло

1 Овакав је интернационадни назив предложио Штразбургер за Наи{8сМсћ4 иди

Р1абгпаћаи(;.