Prosvetni glasnik

224

11Р0СВЕТНП ГЈАСНИК

љале су се једне исте појаве, које свакако утврђују, да ураниумова сб одваја неке зраке, који су свакад тамни и невидљиви, да лако продазе кроз непрозрачне средине, дакле, посве сличне рентгеновим зрадима. У почетку својих опажања Бекерел је био склон веровању, да та зрачна енергија стоји у некој погодбеној зависности од ФОСФоресценције, али доцније дошао је до закључка, да та енергија не зависи од фосфоресценције и да. се слободно јавља без њена утицаја. Шта више, огледи овога необичпо методичног експериментатора сами утврђују, да за произвођење такве зрачне енергпје нису били ни потребни никакви до сада познати покретачи, као што су електрични, светлећи или термички. У кратко да речемо, по сопствену исказу Бекерел-ову, који је предан јавности у његовом најновијем саопштењу у Л.ондонском Краљевском Институту и одштампан у „Кеуие §епега1е (Јев ЗсЈепсев" (Бр. 15, 1902 .Ба гасИо — асИуИе (1е 1а таИеге") — пред експериментатором стајао је савршено особити облик зрачне енергије, особит поглавито по својему начину појављивања. За нојављивање рентгенових зракова у Кгискз-овој цеви потребна је свакад електрична енергија, за постајање пак, по особитостима, таких истих тамних зракова, какве испушта из себе ураниумова сб, није нотребна никаква енергија са стране: рентгенови зраци су истрајнији и не трпе ослабљење у току дужега периода времена. Бекерел је у течају шест година градио своје огледе са једним истим препаратом ураниум хл.оридом — и није могао опазити ни најмање промене у јачини енергије, која је истицала цигло из поменуте ураниумове соли, ма да се препарат за све време није подвргао никаквим спољашњим утицајима — електричним, светлећим, термичким и др., чијем утицају или сарадњи могли бисмо зар у неколико приписати такву необичну појаву. То је, зар, нека неистрајна, неутрошљива енергија: она нам се приказује у некој самобитној природи, која лежи у материји ураниумове соли у толикој мери, каква је на пример својствена нривлачност: ово је особитост тога истог тела — ураниума, коју ј: Бекеред назвао „зрачном активношћу". Тај назив узет у посамитом значењу свакако апсолутпо ништа не објашњује све дотле, док у њега не унесемо потпуно тачно, одређеније схватање. Под именом зрачне активности треба у сваком случају разумети сасвим особито својство: појављивање таквог облика зрачне енергије, који се свакако по све разликује од свију других облика својом истрајношћу, својом управо неисцрпношћу. Али можемо ли овлаш допустити веровању, да постоји таква Физичка енергнја, која оделито врши у исто време неку радњу, као на пример у оном случају код промена на осетљивој ФОтограФској плочици, да се за то време ни најмање не смањи, не урасходује: тако што не бисмо могли рећи ни о једној познатој физичкој енергији (светлости, електрини, топлоти). Па ипак ево пред нама