Prosvetni glasnik

11*

НАУКА И НАСТАВА

163

гових 1000 робова, Еникратова, која је доносила годишње 600.000 дииара, ДиФилова и више њих других. Али у целини, може се тврдити да Грци нису знали за велику индустрију, у данашњем смислу те речи. Њихови бро.јеви радеика не могу се упоредити са нашима. Они су имали радионица, али нису имали правих Фабрика; прво за то што нису знали за наше моћне машине, немајући ни појма о томе да траже потребну моторну снагу од природе, а друго за то што су лична имања била обично врло осредња и што се нису склапала удружења капитала. ШеФОви индустрије употребљавали су и слободне раднике, али изгледа да су они у опште више волели робово; бар увек у радионицама које помињу аутори видимо само робове. ШеФ ни.је увек био и сопственик свог персонала; често га је он само позајмљивао; кад није хтео да својим новцем купује људе, он их је узимао на зајам колико му је требало. Ропски рад можда није био мање скуп него слободан рад. Али господар је имао над робом много већу власт него ма над каквим другим радником; он је могао да му не да храну, да га окује, да га туче; он га је могао подстицати обећањем на какву милост, а нарочито изгледом на ослобођење. Отуда је он без сумње вшпе волео раднике, над којима је имао толико маха. Човек који је гледао своје интересе, проводио је своје време у својој радионици, зиајући да ништа толико не вреди као око господарево. Ако је и било сопственика и индустријалаца радних и вредних, било их је и таквих који су потпуно занемаривали свој посао. Демостен указује једног таквог који је мрзео село и сеоске градове и који је внше волео да не ради ништа у вароши. Стрепсијад, пошто се оженио једном отменом женском, био је приморан да напусти своја поља и да се настани у Атини, где је његов син, ленивац и расипач, почео у велико да га упропашћује. Неко други, мало задовољан приходом од својих земаља, напустио је земљорад да би тражио какав лукративнији рад. Велики број људи привлачила је политика, а зна се колико је она трогиила људи у старо доба. Ја замишљам на пример да један Иериклес или један Алкибијад није имао доста слободна времена да мисли о своме имању. Међу личностима које су играле извесну улогу у историји Атине при крају V столећа, више њих били су шеФОви индустрије; такви су били Елеон, Хиперболос, Клеофон, Анитос; док су се бавили нолитиком, сви ти људи остављали су на страну своје приватне послове. Тако исто је и с онима који су били прихватили лпбералне каријере. Сократ, чији је отац био занатлија и који је предавао реторику; ./1изије, Демостен, Аполодор, који су постали адвокати, и ако су наследили радионице од својих очева. Најзад је бивало и тога да се један човек обрне философији , литератури, појезији, не из спекулације, него из дилетантизма или из укуса, као Софокле, који је радије писао трагедије него да настави занат свога оца.