Prosvetni glasnik

169

кад не би било капитада да га награђује? Исти појав настао је у последњим временима Грчке; али како је рад добивао све винге и више ропски карактер, то је био роб или боље његов господар, то јест у основу једа,н капиталиста, који је узимао све што је капитал. плаћао раду. Капитал је био дакле скоро непотребан сиромашном грађанину и услед тога овај није имао никаквог интереса да га поштује. Ништа није уздржавало његов ирохтев, него га је на против све подстицало на то. Он је бегао од рада и рад је бегао од њега; он је био склон да живи у беспосличењу и нераду, и ако је хтео да се тога ослободи, то му није било увек могућно; он је проводио живот као рентијер а није имао никаквих ренти. Њему није остајало ништа друго еего да присвоји имања других и он је доиста на то и мислио. Тако се може разјаснити огорченост друштвених бораба. које су потресале тај период грчке историје. У Спарти се покушало било с неким уређењем али је реФорма пропала пред иенријатељством привилегисаних и од два владаода који су га покушали један је био убијен, а други прогнан. Свуд на другим местима бивао је непрекидни низ убијања, прогоњења и пљачкања. Нижа класа имала је бројну превагу и она ју је злоупотребила. Нису гледали да то нитање реше праведно и разумно. Гомила је сурова; она ради под иодстицајем мржње коју у њој рађају леност и беда. Сиромаси су имали само једну жељу да се наместе на местима богаташа и да они постану сопстеници. То је значило само метнути зло на друго место а не излечити га; то је значило задовољити потребе тренутка а не спремати бољу будућност, у толико више што стање ствари, које је доносила свака од тих револуција, није било никад стално и одмах је изазвало бруталне притиске. Ти су нереди најпосле допринели да са свим пропадне оно што је јога остало од љубави према раду. Зашто би се сиромах мучио поред оскудне зараде, кад се једним ударом насиља могао одједанпут обогатити. Зар није било боље чекати тај срећни догађај, и ако би се на њега сувише чекало, убрзати га? Тада се рачунало на револуцију као што данас извесни људи рачунају на лутријске лозове, само што се онда могло помоћи изгледу на добитак. Не може се рећи до којегаје ступња тај рачун деморалисао људе. И да би несрећа била већа, кад је једна партија била сувише слаба, било за напад било за одбрану, она није оклевала да позове странце у помоћ. Она се није обраћала само најближим суседима: она је тражила посредовање Маћедоније и Гима и кад су те силе једном ушле у Грчку, оне нису више хтеле да изиђу из ње. Друштвени ратови упропастили су патриотизам и сувише искључива брига за приватни интерес спремила је општу потчињеност. Црви корен свега тога био је рђава организација рада. Савременици можда нису осећали нгга је оскудевало друштву или, ако су то и опазили, они се нису озбиљно трудили да то иоправе. Кад су Агис и