Prosvetni glasnik

радља гланног просветног савета

241

•свих иотеза у писму, трсбало би друкче држати оруђе којии се иише, а деца се већ у првом почетку морају научити да крижуљу држе онако исто, као што ће додније држати и перо, којим ће после писати. Кад се оруђе за иисање тако држи, онда већ по физичким законима морају потези, повлачени од доле горе, бити тањп, а они што се повлаче од горе доле, услед јачег притиска, дебљи. То своје начело није могао Јовић извести ни у самом рукопису свог Буквара, јер и ту се, већином на тим нисменима, што их је хтео тако да испише, истичу танки и дебели иотези. Ово се дакле не може доследно ни извести, а колико би ту естетична страна изгубила, о том и да не говоримо. По томо и ова новина у Јовићевом Буквару мора отпастп и онда у њему нема внше ништа ново, већ је то стари у нечем поправљени Јовићев Буквар. Тек у 3 вежбању код слова о, има Јовић грађу за шчитавање. Ну он ту шчитавање почиње погрешно. Начин како се шчитавају слова с, о, Јовић је обележио овако: с о. У својим основи.ма он то објашњава овако: „Сугласник мора бити пискав (због отезања)." Ово је тако звано аналитичко шчитавање, т. ј. гласовно срицање. То је уираво анализовање, а не синтезовање, јер се гласови не изговарају тренутно, и сливени у једно, као у говору, већ тазо да се сваки за се издваја, на се тек после извесног скањивања прелази на други. Узмимо да нам тачке између горња два слова обележавају секунде, то ће ученнк морати пет секунада. отегнути глас с, да би тек после тога могао прећи на глас о. Ово је управо баш оно, што је у послу шчитавања најгоре и најштетније по вештину шчитавања, јер се ту деца свикавају на штетну праксу да не Фиксирају цео гласовни склоп речи у једанпут, већ га анализују, све глас по глас. То је анализовање а не спнтезовање речи. То је рашчитавање а не шчитавање. То је баш супротно оном, што се тражи од шчитавања. Шчитавати, значи два, или више слова Фиксирати у тренутку, а у исти мах схватити њихне гласове и норедак, на тај гласовни склоп тренутио изговорити, да се сви гласови чују уједно сливени п стопљени, као што је то у говору. Ту вештину ностизавају деца на лак начин, кад се већ код усмене аналије у ирипремном течају од ње тражи да на. пр. гласове о и с изговоре један за другим н у један мах (ос, сб), док би ударио длан о длан, као кад се говори. Већина деце то погађа већ с почетка и без показивања, а кад се једном покаже, онда погађају и најлошијп међу њима. У истој лекцији (стр. 26) где је с прве две речи увежбавао аналитичко шчитавање, сричући гласове, поделио је осгале речи на слогове, па ће децу да вежба у читању не само путем гласовног, већ и слоговног срицања, н пр. с о = со". с о = со = сосо. Као што се види, то је дупло аналитичко шчитавање, двоструко срицање, гласовно и слоговно, на толико п штетније од чистог гласовног срицања. Већ у првом послу шчитавања мора се од почетиика тражити, да тренутно по ирироди бр.зине свога вида и ио закону о брзини образовања чулних осећаја, гласовне склопове сваке речи уочи, и у истом тренутку и изговори (синтезује). Сваки други начпн у том иослу ногрешан је. У читавом букварском делу с малим писменима (стр. 1—58) све су речи подељене на слогове обичпим паузама, те се тражи читање на слогове — слоговно срицање. То је унраво најгора страна овог Буквара. Јовић тај свој иоступак правда начелом иоступности. Ну он заборавља, да почетник лакше Фиксира целину, но њене делове, а апализовање целине и засебно Фиксирање њених делова, дете научи ток доцније, пошто се на то упути, Ако су с децом у прииремном течају темељио обрађена уводна вежбања У усменој синтези, онда је ири писменој синтези, шчитавању у Буквару, из-