Prosvetni glasnik

240

Г1РОСВЕТНП ГЛАСНИК

где се најпре учи складно рукописно, па кад се писање добро утврди, и кад деца науче оно што наишпу и да чптају, онда се упоређењем уче друге две писменице, штампана и курсивна. Ту отпадају све тешкоће. Овог се метода држе данас најбољп стручњаци у цело.>г културном свету; он је п у напгим школама примењиван за некпх 15 годииа, док је употребљаван ггрви Буквар Ст. Чутурила, који је био гго том методу (гете ЗсћгеЉ — те1ћос1е) написан. Свакако и овај мешовити метод има својпх присталица п код других народа, иа и код нас, но за ирепоруку је свакако, посебан метод писања с читањем (гете бсћгеЈћћевтеИшсТе) и ја бих га препоручио и за српски Буквар. Принцип о основним речима, Јовић је извео непотпуно. Тај принцип, као што сам писац у свом објагањењу иризнаје, тражи, да су почетнику од пре позната сва писмена те речи, изузимајући дотичног представника на челу речи. Ну већ код прве основне речп: сри, тај је принцип сасвим порушен, јер су сва три писмена детету потпуно непозната. Јопг горе је код друге основне речи: ексер, где су детету непозната четир писмена (е, к, е, р), а познато само једно с. Због неподесног избора ове две основне речи, г, Јовић у ове прве две лекцнје нема грађе за читање и вежбање у шчитивању. Код с нема ни једне, а код е, само једна се, која је потпуно апстрактна и безначајна. Због тог недостатка он ове основне речи не потписује испод слике, као игто то чггни иначе. Представника, т. ј. оно слово, које се у дотичној лекцпји учи, Јовић је истакао црвеиом бојом. То је добро, али није ништа ново, јер је то позајмљено из првог издања Чутуриловог Буквара. Јовић је у букварски део унео и припремна вежбања у ппсању, изложивши основне црте сваког пис.мена испод његовог црвеног типа. Ово је сасвим неумесно. Припремна вежбања у иисању иду у ггрипремни течај, где се она свршавају упоредо с припремним вежбањима у цртању. А кад се та прнпремна вежбања једиом темељно обраде, тек онда се прелази на Буквар, и онда су основне црте ггисмена сувишне у Буквару, пошто су их деца већ изучила у уводним вежбањима; она су у стању написати сваки тежи облпк иисмена. У буквару су ове црте сувиипге још и с тога, што без икакве гготребе брка.ју на овот месту јасноћу ново-иоказаног ггисменог облика. Прва импресија треба да је тотална, а никако делимична и исценкаиа. Ово је пресудан психолопгки закон. Док почетник не утврди јасну слику облика, он се не сме анализовати; он се мора у целини посматрати, јер ће иначе Фиксирање делова бити од штете за уочавање целине. што је на овом стуггњу главно. Јовић није ствари ништа допринео, пгто је ове црте извео на црној подлози (по угледу неких американских букварева). Ми из Физике знамо, да црни облици бод.е ијасннје одскачу на белој, него на црној подлози. Разлог, да учитељ ппше по црној табли белом кредом, и да деца на црној таблици крпжуљом изводе опет бела слова, губи се поред јасноће, којом се истиче црно гшсмо на белој хартији. Исто је тако неумесно што Јовић тражи, да деца на таблици пишу једнаким танким цртама, без задебљавања главних црта. Свакако је на таблици тешко разликовати танке и дебеле црте, цошто је крижуља којом деца пишу тврда, те се мора. увек јаче притискивати, те ма како да је зарежемо, она брзо отуни и за то нам слова изгледају увек једнако дебела. Но кад учитељ пише меком кредом по табли, свакако ће, хтео, не хтео, истицати пред децу танке и дебеле црте појединих писмена, што их пииге на табли, а и деца ће повлачећи крижуљу од горе доле, морати јаче притискивати, те ће и њихови потези у том случају бити неки дебљи, а неки тањи. Да буде једнака дебљина.