Prosvetni glasnik

Б Е Л Е III К Е

509

белешке наместн — обнчно увек код улаза — н слика дотичног прослав■љеног лица. Деду обично онда тога дана занита и учитељ у школи, који је славан човек рођен тога дана. Ако је реч о уметнику, онда се деци покажу и слике или други радови његови. На каталозима су оваки натииси: Хоћеш ли да читанг о стародревним јунацима, о храбрим морнарима или инжињерима, о лепим принцезама и смиреним девојчицама, ево ти сииска.... Понгго око брже учи него уво, то су у сликарском одељењу намештени најбољи иедагози. Библиотека у Милваоки, престоници сев.-амер. државе, Уисконсина била је црва, која је увела у просторије читаоничке тамном бојом (оловком, кредом) рађене и колорисане слике, илустрације бајки, прича итд. Просгорије, у којима је више слика било, већма су п привлачиле публику, а саме слике толико су привукле пажњу дечју на себе, да се испрва нико није хтео нн машити руком на полицу, где су књиге стајале. Нова је и идеја „час приповедања", који је увела Мис-Китова у Питсбургу. Два пут преко недеље скупља се велики број деце, да слуша приче Тецисонове или нриче о грчким јунацима. После часа цриповедања навалила би деца у читаоничке просторије и онда би се отнмала о књиге, које се односе на пршшведање. Осим свега до сада реченог основан је и курс, који је имао за предмет историско причање из живота појединих ј] г нака, али дела ове врсте доносила су и слике нојединих јунака једну за другом, што и јесте најглавније, јер баш ове слике нривлачиле су толико деце у иросторије, да у те часове није било места за зрелије младиће и девојке. На зидовима бнблиотеке у Милваоки стоји написано: „Овај завод и ове просторије стоје под заштитом дечака и девојчица вароши Милваоке'. И збиља деца су се иоказала досто.јна овог поверења. Ретко, врло ретко се догодило, даје које дете књигу у оној вреви забацило, а књиге, које су деца пз библиотеке узајмила и кући носила, враћане су натраг у најбољем реду. -УНастава на Исданду, од Дра. Хајнриха Пудора из Берлина. Исланд припада политички Данској, која је на њега утицала п што се тиче дупгевног напретка а и књижевноети. Али културно стање на Ислшду поред свега тога далеко заостаје за оним у Данској, јер се ова задовољавала, да Исландију ексилоатише и да јој извор материјалног благостања што пре исуши — За остале прилике на Исланду Данска се слабо бринула и марила. „С изузетком учитеља географије дански народ је мислио о Исланду, да је Исланд острво, које лежи дубоко у бескрајном мору, да се његова престоница зове Реикиавик (Кеукјау1к) и да сваки Исланђанин учи своју децу, да читају стародревне приче", тако вели Олуф Ханзен, и он и.ча право. Пре 4 године копенхагенски ђаца упугише се истпна на Исланд, али кад је пре 3 године друштво данеких туриста пропаговало излет на Исланд, прнјавило се свега петорица Данаца. Ето, такво је шггересовање Данаца за Исданђане. Но чујте даље! Комуннкација нзмеђу Копенхагена и Исланда врло је траљава. У саобраћају стоје неколико бродова, али скоро без изузетиа одређених за терет и робу па и они зимских месеци ако у тридесет даиа једанпут само Функционишу. Када је све то тако, онда ће свакоме бити јасно и разумљиво, да је оправдан страх овог у мору изгубљеног народа, да не буде. заборављен од осталог света.