Prosvetni glasnik

610

ПРОСВЕТНИ 1'ЛАСНИК

Дивно јо чудо да су у сред оваквих пршшка Исланђани могди да иа својих де.сет ноката створе народу наставу, на којој би им могли да завпде многи културни народи. Др. Швајцер у својој књизи в О. Исланду" овако велн: „Сме се рећи, да у целој Европи нема тако бистрих и разборитих сељака као што их има у Исланду. На своме иутовању ио Исланду познао сам се са неколицином сељака, који су ишли у гимназију, у неким сам се местима. састао са људима, који су учили и у говору и у писму иознавали по три језика: исландски, дански и немачки, или су бар зналн да читају ове језике; на многе сам наишао, који су осим матерњег знали још и дански, али сви ови заједно имали су у маломе ирсту историју и књижевност, активно су участвовали у иолитичком животу своје отацбине а због лектире поиуларно наниеаних књига, којих исландска књижевност има у изобиљу, н својих политичких часописа имали су они не иовршне, него ирецизне појмове и ошгро, сигурне иогледе и на живот, и на поједине иромене и напредне тековине у жнвоту. Што су неки путниди нроносили неистините извештаје, да су исландски сељаци тобож у главу утучени, глупи и необразовани, и да у оиште становници овог презреног острва стоје на врло писком стеиену оиште културе, то је ненраво и носледица је њиховог незнања исландског .језика. Исландски сељаци су, кдо што већ рекосио, бистри и даровити и сваки посао брзо науче, а што култура није рецимо као у Француској или Немачкој, то нису криви Исланђани, него рђаве комуникације, па норед свега тога култура њина није нн близу тако ниска да би је неко смео исмејавати. У последњии годинама је острво гигантски напредовало, а данашња генерација се поиела до савременог модерног степена културе". До истога резултата дошао је и Ј. С. Роеб1шп, један од најбољих познавалаца Исланда. У своме делу „Исланд, његова земља и становници" вели он: „Најчудноватије својство Исланђана је његов смисао за образов^ше и науку, нремда је иного што-шта, што је у ово.ч нравцу писано, прстерано и увеличано. И ако у овој земљи има врло мален број школа, ииак је народно образовање према другим земљама и народима, који су куд и камо јачи и моћнији, врло високо. Могу са сигурношћу тврдити, да сви Исланђани, који су нрешли детињско доба, могу да читају, а већина од њих н да пише; женско чељаде није већ у тој мери образовано, јер код њега пде с писањем мало потеже. Као и у другом свету, тако је и на Исланду обичај, да онде, где је због локалних прилика нохађање школе немогућно, узима отац дете у науку ц он му је учитељ читања, писања и рачуиања. Дечаке, који хоће да уче латинске школе, обично спремају свештеници. У том случају свештеници их приме неко време у своју кућу, а за ђаке се онда вели, да се налазе у „ће1шазкоИ". Људи, који су свршилн латинску школу, али нису хтели да стуие у јавну службу, називају се „51ис1еп1;", до год нб умру. Већина сељака усавршава своје у основној школи стечено знање нриватном наставом самога себе и на. тај начин тако се нзобрази у различним наукама, да се учени странци са удивљењем питају, на којој се школи овај или онај сељак учио. Топло интересовање Исл.анђана за образовање потврђују и оне мере, које земља уз велдке жртве предузима. Законом од 9. јануара 1880. наређено је родитељима под одговорношћу, да се морају у одређеном времену побринути, да им деца науче читати, писати и рачунати. Ко нренебрегне овај закон, томе надлежни свештеник наметне учитеља, којег иреступник