Prosvetni glasnik

\ш <1а и, Сш

Ај 1 ) '

Сем тога навођени су неки општији узроци немилости, у коју је пала ова наука, која је некад бида тако сјајна и уважена. Те узроке ја налазим у једном ингдеском часонису исказане таквим ретама, да их могу само потписати. „У XVII веку, вели. се тамо, Француска, пошто је за дуго време заузимала прво место у филологији , почиње да раскршта са ^вом науком. Јак сјај, којим еветли наша народна књижевност, ствара неку засењеностА, Сва о$а појебија и сва речитост, које су храњене млеком античке му$е, заустављају пажњу на уживању, коју дају споменици из старине, а одвраћају је од ироблема, које они износе пред нас. У исто време веза, која се утврди ивмеђу двор*а и књижевнита, и интересовање, којим су светски људи мислили да чине чает научницима, обавезују и ове, да колико је могућно усвоје спољапгност и понашање двора и великога света. Из овога доба потиче наш претерани страх од свега^ што личи на педантерију, наш лажни стид од сваке научне опреме, и на/ иослетку оно чудновато и жалосно тврђење, да се никада не пигае за саме научнике, век да све треба учинити приступним за ширу публику Ј Наука мора имати једну страну, по којој је она занат: имати занат непријатно је за онога, који би тиме постао незгодан за дружење с великашима. Разумљиво је, што XVIII век, са својом страшћу за општим идејама, са својима философским тежњама и оскуисторискога осећаја, није могао повратити важност. научном т.ј. исгориском изучавању старе цивилизације. Што он има свога Фјзерета 1 и Вилоазона' 2 , то могу бити само изузеци. Опште управљање студијама било је рукама језујита или њима сличних, за које је стара књижевност увек била еамо згодно средство за давање сасвим површнога, сасвим вербалнога васпитања, чиме I се одликују њихове школе. На. послетку, силан одјек, који су у нашем веку имале неке књижевне величине, углед, име, утицај, који штампа може дати' чак и онима, који се не би усудили ни да сањају о слави, на крају крајева су од вештине писања, од онога што се назива телентом начинили силу, која се највише жели, највише тражи. И за оне, којима је био позив да се баве о књнжевности, није била прва брига, да разумеју старе писце, за што се тражи мучан рад око изучавања граматике и критике текстова, нити да из ових писаца изводе тачне податке о цивилизацији, чији су глави споменици за нас њихова ^дела, јер је то носао, који човек може оставити другоме, а сам одмах зајтим унети у своје дело еасвим готову грађу. Они се старају, пре свега, да сами постану писци; да сами кажу Фине и Фрапантне ствари о тим писцима; да у њима уживају, да се диве њиховим лепотама, ма и уображеним, као 1асг1тае гегит , штоје Тир_о 3 Јгако лријатно иемевао; да иокавку духа и литерарног осећања, на што сваки себи присваја монопол,

1 №со1аа ГгегеГ (1688—1749), славан француски научник и антпквар. 2 Јеап-ВарЉЂе сГАппзе јЈе. УШојзоп (1750—1805), Француски јелинист. Превод. 3 Сћаг1ев Тћиго! (1823—1882), француски филодог . Превод. 32*