Prosvetni glasnik

НАУКА Ц НАСТАВА

557

пет циљева ипак остати без циља! Јер, ценкање циља у расне подциљеве водн педагогнку растројству, потпуној њеној пропастн тако, да логички и консеквентно тој гомили циљева, морамо сваки чиниљац у васпивању истаћи као циљ и онда цео васпитни посао, са свима својим чиниоцима био би циљ, а то значи педагогика би остала без циља. Потребно је дакле створити одређен правац педагогици, јер само тако може бити одређгности и у васпитном послу. Од оне старе, измрцварене и на хиљаду нарчета искидане и раздробљене педагогике, уснело се јединством циља (заједно са наставном системом ) да се створи у цол.ини један костур васпитнога посла. Наставна система, у овој педагогици, показује у појединостима и делове тога костура, како један према другоме стоје и долазе, а на врху костура као глава — стоји једап циљ васпитања. На супрот томе претпоставимо један костур са витпе глава — како .ли би то изгледало? За то, педагогика, не треба да буде, а и није, гомила разбацаних и сувише произвољним искуством добивених правила из живота, па да се на љих ко год хоће сврне и сваки лаик са компетентношћу расправља педагошка питања, као што то чине нарочито код нас. Педагогика пе личи више на народну медицину, па као оно „врачи," „курфушери" н разни лаици што хоће да лече цео свет са оним традиционално наслеђеним обичајима, бајаадма и на основу природног, неразвијеног знања да прописују рецепте васпитне. Ради сузбијања саме те заблуде, и ради тога, што још многи мисле, да је васпитање само стварање навика, неких врлина, до којих се само дошло дресуром, где стара дисциплина игра највиднију улогу — треба педагогици направити место међу наукама. Васпитање треба да створи духовне очи и да васпитаник може сам поуздано иКи кроз овај трновит живот. Да етичко еуђење самог ученика буде водиља кроз живот, а не вечита дисциплипа, строг надзор и гола дресура, која у себи не садржи ничега стварног тако, да чим она престане, престане и васпитање. Треба оставити обрађена васпитаника, да може сам себе да васпитава, да контролише и суди о својим поступцима и свима вољним нроцесима, јер ако тај критеријум не замени васпитачев надзор, руковођење, дресуру и т. д. онда васпитни посао није ништа. Треба још и то знати, да ова самосталност васпитаникова, мора бити морална, мора његове поступке испуњавати доброчинство, ираво и иравичност, то чини материјалну страну његовог карактера (његовог бића), а самосталност са, одлучнош&у и ирогресивном многостручношИу Формалну страну карактера — сврхе васпитања. И збиља, с пуним правом може се рећи, да се вредност човекова састоји у квалитету осећања, а не у квантитету знања. Обазримо се на друштво. Оно нам представља читаву мрежу од разних и добрих и рђавих праваца живота. — То је читав метеж. Ероз сијасет сметњи и