Prosvetni glasnik

НАУКА Ц НАСТАВЛ

85

шају са хирама, због чега ову пепелницу и н.ој блиске сроднике у Врањском округу и зову овим именом. Опал.е к »нидије, навејане ветром на какав здрав .шст, отпочињу да клијаЈу, ако нађу погодне услове, и да га заражују. У опште се узимље, да се тк. зв. авритеције, органи у којима постају споре за пренос заразе у идућу вегетациону периоду, образују код ове пеполнице тек за време јесени и зиме на опалом лишћу, ако се налази на влажној земљи. Међутим изгледа ми, да то није оиште правило и да вреди само за једногодишње хранитељке, јер сам такве органе налазио на иеоиалом лишћу чакласа (ТгШсит У1Иобит) обилато развијене још у другој половини маја 1900. године. Перитеције су ситне, голим оком видљиве лоптице, с почетка беличасте, доцније жућкасте а најпосле црне боје. У њима има повише већих, јајастих или елипсоидних ћелија, које се зову асци, а у сваком аску постају 2—8 спора, које могу да клијају тек пошто презиме. По најновијим испитивањима Нагрег-оши, која су потврдила још одавно наговештену слутњу Ле Ђагу- јеву, асци постају сполним путем на следећи начин. На једној хиринској орани одваја се на врху повећа жонска ћелија, оогонија, а на другој, приљубљеној уз њу, мања, гнушка ћелија, антеридија; на месту, где се антеридија додирне са оогони.јом, опно им се резорбују, антеридијина протоплазма улази у оогонију, спаја се са њезином протоплазмом, те се на тај начин изводи оилођење. Из оплођене оогоније, која резорбовани део своје опне одмах регенерише, деобом у више ћелија постају асци, у којима опет деобом њихових једара н ципоплазме постају споре, тк. зв. аскосаоре. Омотач перитеције постаје издуживање гшдножних ћелија оогонијиних по оплођењу у дуже или краће гране, које расту и разгранавају се око носталих асака, нреллићући се густо око њих. Карактеристично је за перитеције ово пепелнице и то, да се при дну омотача издвајају из иснреплетаних хио>а његових нарочите једноћеличне гране, обично много дуже од самих иеритеција, чији је по свој ирилици задатак, да помажу што лакше разношење перитеција по отпадању, слично улози иерница на плодовима СотровИ-а. На перитецијама, презимелим на опалом лишћу или на земљи, омотач обично до пролећа иструли, ослобођени асци прскају и аскоспоре излазе на поље. Било да их ветар нанесе на какав незаражени лист млада жита, на којем ће одмах клијати, било да клијају на земљи у непосредној близини каква млада струка, резултаг је исти: развијају клијањем хиФу, која тежи да се одмах дохвати новршине каква млада лисга, ако већ није проклијала на њ,'му, да се разграна и да нусти хаусгорије у њега, да га зарази. Штете од ње нису вслике ни онда, кад јс јако развијеиа, јер напада по правилу само доње лишће, корисно у већој мери стрним житима док су још врло млада, а доцније им је, услед густог сејања и развића горњег лишћа, од незнатне користи, ношто добија врло мало светлости,