Prosvetni glasnik

32

просветни гласник

краће рећи. Исто тако било би куд н камо ирактичније ла јо г. Б. збијенпје говорио о трговипи, војној всштини, гошћењу, жени код Словеиа, уметности, а да је цело заглавље згодннјс расиоредно. Сем тога не може се довазати да су Словени трговали с Азијом и Цариградом у VI, VII и VIII веку. Наивно је тврђење: „Баш у то доба волика римска царевина ноделн сс на две половине на Источну и Заиадну" (I, 25.) Оцепљоње истока од запада резултат је аостеаеног отуђивања занаднога света од источног. Погренгпо је н оно даље: „Источна сс (ноловииа) назнва Византијом но главном граду Бмзантнјн". Назив Визаитија није из тога доба, већ много каснији. Поданици источпе иоловине осећали су се нолитички као Римљапн тс су се звали Ршџаџос а и држава им се зваше Ромејска. По потпуном грцизирању нсточне половине изгубно се политички осећај те со под Ромејом разумсо грађанип Ромојске држ1ве који грчки говори. Не може се доказати да су Словени населили Балк. Иолуострво пре цлра Јустинијаннја (I, 26,). Бугари ннсу туранског порекла (I, 26.) веК турсво-татарског. Нетачно је ириказан долазак Срба на Балк. Цолуострво између 602 и 626 г. Иостанак садашњо јсдинствено срнско-хрватске и бугарске језичке области не нада у VII век, већ је то резултат дуготрајнога ироцеса, који је вековима трајао. Ногрешно је опо што се каже за Србе у VII веку: „Мисао о иародносги иочнње се јављати и постеиено јачати" (I, 29.). Богрешно је наведено Солун (у Далмацији) (I, 32) место Солин. Бизантија није „кроз цело VIII" столеће била „толико слаба да је изгубила свој значај". (I, 38.). Осма вск је регенерација Бизаитијске Империјо игго је заслуга даровитих владара Лава Сирског и Константина Конронима. Ћирило није никад проповедао хришћанство Србима на рецп Брегаљннци н Бардару (I. 47). Радн словенских аиосгола може се ппсац пнформцсати из Јагићевог рада „2иг Еп181ећи]1^8§е5с1псћ1е с!ег Кпгћепзћтзсћеп Зргасће" ( биди и „Источник" за 1902.). Нијс тачпо рећн да се словенски језик „није разликовао од ондашњсг српског језика" (I, 48). Богрешно је рећи: Свети Срђ и Блах на Бојани (I, 74, 78), већ треба рећи: Своти Срђ и Јјак. Грсшка је тврдити да јо Угарска тек у првој половипи XII века иочсла иражити излаза на Јадранско Море (I, 85). Ова је тежња јасно изражена за владо мацарског краља Бладислава крајем XI века, а дефинитивно ју јс извео његов наследник Коломан. Постанак Богомилства (I, 100) ннје тачно изнесен. За то ваља читати студије Успенског и Јермепипа Каранет-тер шкрт-гчијана. Богомилству је дат и сувише вслики зпачај, кад се за Богомиле наивно тврди да су „како код Срба тако и код других народа (где су се само друкчије звали) спремали земљшпте умном и научном преврату, који је доцније преобразио цело људско друштво и дао данашњој образованоста снагу коју ништа. не може задржати у развитку. Јер они својим учењем захватише душу и тело, потресоше друштво п државу, веру п ондашњу науку" (I, 102). На стр. 105 (I књ.) каже да је цар Манојло признао „Немању као самосталног жуиана над Тонлицом, Ибром, Расином н Рскама", а „оспм тога