Prosvetni glasnik

3*

ГЛДЊА ГЛАВНОГ ПГОСВЕТНОГ САВЕТА

35

Нетачао је да се иатријарх Арсеније III Дрнојевић пре сеобе договарао са грофом Ђорђем Бранковићем, како да подигну Србе на устанак (II, 33.). Види Руварца, Оддомди о гро®у Бранковићу). У дипломи цара Леополда од 1688. г. којом подиже Бранковића иа степен гро®а не назива га деспотом српског народа као што каже г В. (II, 34 ). Бранковић се није састајао са патријархом Арсенијем код манастира Тумана (II, 34). (Није добро Тумап него Тпсмен). Није истина да је патријарх Арсеиије III цровео у зсмље Св. Стевана 3700 породица (II, 36ј. Није тачно да су Срби у Угарској сејали само онолико. жита колико им је требало за исхрану (II, 42). Има иодатака да су првих година ио доласку водили живу трговину са храном на Дунаву. Није тачно схваћен знанај угарске дијете од г. 1791. (II, 83). На тој дијети иризнати су Срби за равноправне угарске становнике, ношто дотле не беху признати, већ се сматраху као гости. Требало је споненути и регуламенте под царицом Маријом Терезијом а и рад Темишварског Сабора од 1791. године. Међу турским звањима ваљало је спомеиути, кад се већ залазило п у такве детаље, и алајбега, који је био као поглавица. над спахијама. Под Турцима је народ српски живео или на тимарима појединих спахија од којих .је давао десетак и остале дажбине, или на мукадама, које су припадало иеносредно султану, и плаћао емпнима (нарочитим чиновницима) исте дажбине које је цлаћао и народ, који је живео на тимарима. Г. В. је то без разлога одвојио под два заглавља (II, 102 и 103): „ Саахије и читлук — саахибије " и , Данци " а то је све могло доћи под једно заглавље, које се могло звати „ Сиахилуци, мукаде, читлуци", јер су свега те трп врсге поседа (сем вакупских) биле у Србији. Према овоме тек ваљало је утврдити смисао данка. Мукаде нису „део производа, који је од оних села, која су сматрана као царски спахилуци" (II, 103), већ је то царска земља коју је цар или давао другима под закун или уживаље. Глоба, крвнина, скеларина, царина убрајане су у данак (II, 103.), међу тпм то су ствари за које се већ из назива види шта су, те их је или ваљало засебно метнути или другојаче одредити. „Срби опет покушају замолити султана да им потврди тражена права и иапишу молбу (12. јануара 1806. у Остружници). Петар Ичко однесе молбу у Цариград..." (II, 133). Новијим резултатима утврђено је да је мисија Петра Ичка била у лето те године. То утврђују и документа која је сам г. В. публиковао у „Делу". „У почетку 1807. г. зарати Русија с Турском због Влашке и Молдавије". (II, 135). Међу тим већ крајем 1806. г. Русија је заузела Влашку и Молдавију без претходне објаве рата; а Турска је огласила Русији рат децембра 1809 г. због тих провинција, Нетачно је тврђење да „Турцииа беше дошло у помоћ доста Француза од француског заповедника из Далмације", идајемеђу њима „било вештих инжињера и тобџија", те се због тога „Срби морадоше повући преко Дрине и бранити Србију од Турака" (II, 137). Француза нити је било на Дрини, нити су се Французи у опште тукли са Карађорђевим Србима (што се види из -Исписа из париских архива прикупио д-р Мих. Гавриловић, стр. 177, 185, 186, 189 итд.).