Prosvetni glasnik

36

просветнн гласник

„Пред јесен (августа 1807) потражнше Турци од Руса примирје н добише га. Том прилпком ништа не уговорише за Србе" (II, 137). Међу тпм нримирјем закљученпм у Слобознјн урачунати су у нримирје к Срби у околини Фетислама н Видина (М. Гаврнловић, Исниси из иарис. арх. 219), а доцније је тек истина проширено нримирје и на целу границу Србије. Г. В. вели како је „руски конзул у друштву са београдским митрополатом, оба Грци, радио још раиије да збаце Карађорђа и доведу каквог Грка за кнеза. Они су ту своју намеру умели нред Србима, цростим и неветитим политици, представити као да то и Русија тражи" (II, 152). Митрополит Леонтпје можда је н имао такву намеру, али је конзул Родофииикин био агенат руске владе н извршивао њене заповестн. Русија је баш тиме агнтовала код Срба, да неће да им намеће Фанариоте за кнезове. Не знамо откуда је г. В. тај податак да је и Родофиникин радио да доведе Грка за кнеза у Србији. Излажући први српски устанак на Турке г. В. врло мало говори о односима између Србије и Аустрије, а тих је односа бнло у великој мери. (Види : А. Веег, ОпепШЈзсће РоНик Оез1еггР18ћс, 1883; Б'е(1ог уоп Бете Шзсћ, Меиегнгк ип (1 §ете аиб \тогН§е РоПик, 1898). Нетачно је да је кнез Милош нослао трећу депутацију у Цариград „кочетком 1816 г." с налогом да измоли од султана Ферман, којнм би се потврдпла она права која је порта 1806 г. даровала Србима по Петру Ичку (II, 207). То посланство у коме су бпли Јован Обреновић и Вујица Вулићевић ишло јо у Цариград не „почетком 1816 г." већ крајем јула те године. (Мита Петровић, Финансије и установе обиовљене Србије, II, стр. 58). „Овај је избор (кнеза Милоша од стране народа „за наследнога врховнога кнеза ц унравитсља српског" од 6 новембра 1817) од великог зиачаја, јер је кнез Милош дотле био само турски чиновник, који је имао власт заго што му је даваху турске паше (ваљда паша, јер је Марашлнја био од 1815—1821). Сад кад је законски добио нрховну власт однарода, основана је владалачка породнца. Тнме је постављен .јак основ новој српској држави" (II, 212). Да, међу тим, све ово ннје много вредело и да је г. В. свему овоме дао претеран значај види се и по томе што је српски народ тек акерманском конвенцијом 1826 г. добио араво да себи бира кнезове (сћећ), на оснону које је кнез Милош 1827 г. ионово изабрат за кнеза. Наследно пак право дошло је тек 1830 г., што све не би бнло потребно да је кнез Милош 1817 г. добио законски врховну власг и да је основана владалачка аородица. Иетачно је тврђење „да кнез Милош још ранпје беше заузео превозе на Сави и Дунаву, на Морави и Колубари заједно са царином " (II, 213). Веоградска царнна прешла је у српске руке тек после 1830 год. (Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића, стр. 259). „Уз везира је ностојао још његов /гвхаја (наша од два репа)" (II, 217). Ћехаја у време о коме овде говорн г. В. (Исмаил-бег) није био паша нити је то морао бити. Ишир Ђехаја Сулејман-паше Скопљака био је случајно паша од два туга, иа је јамачно то навело г. В. на грешку да је и за Исмаил-бега мислио да је паша од два туга. „Мехмед Есадбег-оџа Вин" (II, 226) написано је тако да изгледа да је све то име портиног комесара. Међу тим он се звао Мехмед Есад или Мехмед Есад еФендија. Оцаћан му је било звање. Набрајајући намеснике кнежевог достојанства (II, 316) г. В. поред Аврама«Петропијевића, Томе Вучића-Перишића меће и „Јована Обреновића",