Prosvetni glasnik

ПЛУКА 11 ПАСТАВ А

6)

протопласти сједикс и да образују нову, ондођону ћедију; или се у мушкој ћелији не образују никакви антерозоиди, већ се она пасивно, издуживањем гране на којој је, а обично и активно, сво.јим сопственим издуживањем, нриближује до додира оогонији, да би се са њом сјединила као и у првом случају. Нове ћелије, ироизагале из стапаља у оба ова случаја, називљу се ооспоре ако имају задатак да клијањем произведу једну или више нових једииака; а ако из њих имају да постају нови облици, у којима ће се тек развијати органи за размножавање, онда добивају нарочита имена, са којима ћомо се упознати доцније, у колико буде прилике да се о њима говори. — Сем тога малог бро.ја гљива, код којих се поред бесполног виђа и сполио развиће органа за размножавање, код свих је осталих гљива само бесполно. Ма да органи за размножавање, иостали бесполпим путем, могу биги најразличитији ио облику и по иостанку, ипак нам се, узети у најширем смислу, представљајјг као јодна или више ћелија, одвојсних од старо гљиве и махом непокретљивих, као једно — или вишећеличнс сиоре. Прома томе одакле се одвајају, онс се деле у ендо — и егзосаоре. Прве постају у унутрашњости нарочитих ћелија [спорангијс и асци), далеко круинијим од остадих вегетатпвних ћелија, и то обично више њих заједно. Друге се одвајају са врхова хиФа или њихових грана и зову се опнггим именом конидије, а према начину одвајања добивају нарочита имена (базидијоепоре, уре ;оспоре, телевтоспоре, пикноконидије, и др.). Интересантни су неколики ређи случајеви, у којима се конидиЈа понаша но отпадању као спорангија, као крупна ћелија у којој могу ностати такође спо])е. — Органи за размножавање, постали сполним путем, много су богатији иротонлазмом и имају по правилу дебеле опне, две особине које нх чине сноеобним, да могу одолевати јаким темнсратурним променама и суши, не губећи прн том за дуже време моћ кднјања. Они имају задатак да одрже врсту у животу п онда, кад све остало од ње мора пропасти услед нсновол»них спољних услова, ннр. од зимо или јачих врућина. Исги такав задатак код оних гљива, којс немају сиолних органа, примпју на се нарочите врсто спора, којо се услед тога одлнкују онаквим истим двема особинама, какве со внде код органа г носталих сполним путом. Органн за размножавање код паразитних гљива могу се преносптн са оболеле биљко на здраву на најразличитије начннс. Несумњиво је, да је један од најважнијих агената у том нослу ветар, затим вода у разним својим облицима, лшвотиње, а парочито инсекти, н најпосле сам човек. Важно околности за јачо или слабије ширење заразе јесу: близина незаражених биљака зараженнма, влажност ваздуха, ногодна температура и сочност биљака које се заражују. Утицај прве јасан је сам по себн. Већа влажност и погоднија температура ваздуха изазивљу увек јаче шнрсње заразе због тога, што су већина органа.