Prosvetni glasnik

наука и настава

1023

и стаде модити своје укућане (оца, матер и жену Видосаву?) да му је скину с врата. Они то не смеју да ураде већ моле змију да га она » сама остави. Ова опет каже Марку да ће га само тако оставити ако је однесе на исто место где је и пре била, и ако јој обећа да никад више неће лов ловити у свету недељу. Марко је послуша и заветова јој се да ће од сад недељу празновати, да неће тога дана ништа друго радити већ једино љубити своју жену „љубити је више од своје зениде" (тећг посћ Нећеп а1$ (1еп ВПск (1ез Лидез). Остале несме Фоглове у истој збирци, нису тако слободно преведене као ова. Неке се од њих могу чак упоређивати и са преводима ТалФиним. Зашто се у овој песми одступило од оригинала, не знамо. Могућно је да Фогл ту песму није ни превео из Вукових зборника, већ из других каквих „народних песмарица", чији се број у оно доба беше већ прилично умножио. Да је таких искварених песама тада било доста, види се и по оној жалби Вуковој где он напада на скупљаче, или боље преписиваче, неких песама о Краљевићу Марку, у издању К. Каулиција (1836). „Те су песме, вели Вук, тобожњијем поправљањем тако иск : арене и нагрђене да је криво по сав народ наш и срамота готово по све наше књижевнике данашњега нарагатаја 1 Како Фогл, није није толико познавао ни српски језик ни српску књижевност, онда је сасма лако могао пасти у такву грешку да преводи ма шта, што му је до руке дошло. И Фогла и Шамиса преводио је у овоме забавнику сам уредник А. Андрић. У Зимзелену за 1848, преневао је он лепу Шамисову бададу „Просјак и његово псето* (Бег ВеШег ипс! еет Нипс1). А у Зимзелену за 1847, превео је Кастелиеву нриповетку , Први и иоследњи иољубац, истинито прикљученије." 0 Кастелиу као писцу, ми смо већ говорили (приликом нревода у Давидовићевом Заоавнику за 1815). Са. Шамисом пак, сада се први пут сусрећемо у нашим забавницима. И за чудо да је он тако мало код нас превођен, премда је био романтичар и припадао истоле колу књижевника, коме су припадали и X. Клајст, Виланд, Геснер Чоке и др. У наведеној балади нодиже Шамисо свој глас боловима слабих и потиштених, од којих се, поред све њихове сиротиње, тражп данак чак и на псе: Вге1 Тћа1ег аг1е§еп ?иг тешеп Нип<1! 8о зсћ1а§е <1аз ^УеМег тссћ §1ејсћ т с1еп (Зтиш! ! ЛУав (1епке11 «11е Негип уоп <1ег РоИге!? ЛУаз зоЈ1 П111 шес!ег <Ие 8сћ1п«1еге1! Јсћ 1)1п еш а11ег еш кгаикег Маип, Нег кешеп Сгговсћеи уег(Иепеп каип ; Јсћ ћаће шсМ СгеМ, 1Сћ ћаће п1ћ1 Вго (1, Јсћ 1еће ја пиг уоп Нип§ег ипс! N01:11...

1 Сриске народне ијесме, књ. II. Друго (државно) издање, 1895, стр. 373—76.