Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСХАВА

591

и осмотре, а остала војска пође после донекле, па се заустави. Конда је знао где има војске па је свуда најопрезније разгледао, па кад се уверио да сви осим будне страже спавају, ни часа не почаси него поведе сво.је другове њих дванаест, наредивши осталима да му следују кад чују лако звиждаае, и попе се на стазу близу једне карауле. Чувар осети и примети човека али пошто се није видело, запита: ко иде? А онај му као из шале одмах одговори, да ли спава или је ћорав па не види? Затим му се по густој там.и примакну и једним ударом ножа, посда га у пакао. Онда даде знак да оних триста чују и да му следују. Они пођоше и почеше да се један за другим нењу стазом без велике тешкоће. Конда се охрабри и поведе својих дванаест момака да сврши свој посао то јест оно што је обећао да сврши пре сванућа, па потрча капији званој Бања Лука, одакле удари као куга на Турке. Али се ту близу десила земуница једна у којој је и сам Кода више пута спавао, а мало даље била је караула са трн лица да чувају кад војска спава. Конда пође к њима пошто је скројио нлан како да се дохвати капије. А чувари с места и не разбирајући упиташе: ко иде? А он онако срчапо одговори: „Ви нисте слепи па ваљда видите да нисам смрт", па се са два момка пришуња ближе и баци се на њих и на комаде их исече. Остали момци његови чим чуше, одмах секирама разбише браву ма да беше нова, а они из земунице чујући лупњаву требало ихје тек будити из дубокога сна, акад потрчашекапијипрестрављени, не видећи непријатеља да их тамо чека, исукаше јатагане и почеше насумце да замахују, те убише два момка, одабрана јунака. Све довде Конда се старао да буде у тишини. Није никако лупнуо да се не би у вароши чуло, али кад се откридо оно што је учинио, онда се тек реши да сам то открије и заметну бој да би дао знак и војсци да чује и свуд да нападне. Он се страховито борио и одважно разјурио крџалије, па и сам доби четири ране ио телу. Али те часне ране он није ни рачунао и крџалије утекоше у колико су остали живи. Конда нападе на оне што су заостали и чували своју грбину док метеж не мине, надајући се да ће какав случај Србе збунити. Али тада поче борба на све три стране. Срби су ударали на Београд да се ио оном мраку сва варош тресла, као оно лети кадје покрију црни облаци па јој прете грмљавином и потресају. Турци нису веровали да непријатељ може продрети у варош и да удара, пошто су је били добро утврдили. Томе се никад нису надали, осим ако се непријатељ решио да изгуби три четири хиљаде људи па да је добије. Али кад видеше да нх преко очекивања непријатељ нападе, сви се запањише и немадоше времена да своју судбину оплакују, јер нису знали шта пре да чувају: да ли новац или живот, децу своју, или напослетку жене своје, и имање.