Prosvetni glasnik

паука н пастава

815

Помислите: Ви имате болове у зубима; колико пута може какав интересантан разговор учинити да их моментано заборавите. Шта се у такпом случају догодило ? Често велимо, да нам осећај није дошао до свести. Ади несвесни осећаји не постоје. Шта више право је стање ствари дакле ово: Осећај бола болесног зуба услед постојања других интензивиијих осећаја и нредстава сам не изазива ни једну или изазива само слабе представе. Он се најбоље може упоредити с многобројним осећајима вида на крајњој периФерији нашег видног пбља. У многим случајевима вероватно сасвим нема психичког паралелног процеса уопште. Такав пак изоловани осећај, на који се не надовезују никакве представе, за нас није никако одењив или мерљив, * •отуда није ни његова квантитативна вредност опредељива. У колико више концентришемо пажњу на осећај, т. ј. у колико више изостају представе што одвраћају, у толико више бива могућно одређивање величине осећаја и у толико постаје егзактннје ово одређивање. Са опадањем надражајне јачине опада и интензитет осећаја, са одвраћањем пажње опада утицај осећаја на асоцпјацију идеја, а упоредо с тим и опредељивост јачине осећаја. Херингје за ово Формулисао овај основни закон: „Чистоћа, разговетност или јасност ма којег осећаја или нредставе зависи од односа, у коме тежина њихова, т. ј. величина психофиличког процеса који им одговара, стоји према укупној тежини свих једновременнх осећаја и представа, т. ј. према сумн величине свих нсихофнзичких процеса који им одговарају." Веберов закон вреди само за иотпуно специјалан случај пажње, која је готово искључиво сконцентрисана на осећаје који се упоређују. Исто је тако .значајна друга огледна'погодба, под којом обично испитујемо Веберов закон; ми истражујемо скоковне ступњеве надражајних величина. Кад се надражај Е нарочитим направама иостеиено ослабљује илн појачава онда су најчешће потребне много знатније промене надражаја, да би произвеле нриметну разлику осећаја. Код обичног се испитивања Веберовог закона са надражајем К упоређује други који се на скокове пење или спушта. Само код овога начина испитивања излазе вредности које одговарају Веберовом закону. Шта значе сад ове законите вредности под условима, који су мало пре тачније означени? Свакако не, да само Е увек на скокове расте, и да уопште не расте са надражајннм прираштајем, који је мањи од тек приметног надражајног прираштаја (Ш, него само да ве можемо разликовати Е х од другог Е,, који се од првог Е ( нешто мање разликује него с1Е или друкчије исказано — који одговара нешто мање нараслој вредности надражаја него што је сШ. Осећаји Е х и Е 2 различни су, али разлика иије тако велика да је приметимо, т. ј. да бисмо могли асоцирати иредетаву о разлици. В е б е р о в нас закон дакле нипошто не обавештава о самој величини осећаја у односу према надражајној величини,