Prosvetni glasnik

НАСТДВА И КУЛТУРА

553

о стварима сасвим конкретним, које су научили аа четири прве године где наставници, у реалкама, имају најпре по шест, затим по пет, најзад по четири часа недељно; у петом, шестом и седмом разреду има се свега по три часа недељно 1 . Отуда, што се конверзације тиче, нема готово никакве разлике између ученика који су свршиди четврти разред аустријских реалки и оних који су свршили седми, пошто читање заузима у последњим годинама готово сва три недељна сата. Положај је повољнији у Немачкој, где је више времена посвећено настави Францускога језика. Разуме се да и млади Немци владају нарочито конкретним изразима, јединима за које потпуно вреди директна метода. Разуме се исто тако да су напреци бржи за време две или три ирве године него ли доцније, јер се тада више времена поклања говорењу. Али као што смо споменули, ученици су, у двема трима последњим годинама, у стању да измишљају мале диалоге или чак да излажу у кратко питања из Француске књижевности, што претпоставља и знање других речи сем конкретних израза. Што се тиче писмених радова, ту влада највећа неједнакосг: поред задатка готово без погрешака, има их и необично рђавих* Фразе су увек краће, да би се избегле грешке; разуме се да би ови млади људи били у неприлици кад би имали да изразе мало Финије апстрактне ниансе; али у опште узев, њихови задаци су често налик на задатке француских ђака гимназиста који нису међу првима у Француском, и данас се више не би могло рећи као пре двадесет година да је „Француски језик који се говори у немачким школама један неразумљив говор од кога се човеку коса костреши на глави". „У познавању Француске књижевности, ни Немачка ни Аустрија не стоје високо". Неоспорно да немачки и аустријски проФесори Францускога знају историју Француске књижевности тако исто добро као и Французи, и вероватно и боље што се тиче средњега века; у њиховим се библиотекама налазе иоследњи Француски прегледи литературе и најновија критичка дела; али њихови ученици познају Француску књижевност само у главним цртама. Истина да они могу да говоре о предметима који се ње тичу, али само о неколико писаца; чак и у том случају, њихово је знање врло површно. Најзад они Француски писци о којима они могу да говоре нису увек најважнији: у Немачкој нарочито њих бирају увек по мало с немачког гледишта, и није сигурно да би ученици које реалне гимназије или реалке ставили Ига изнад Беранжеа. У сваком случају, добивени резултати су бескрајно бољи но са граматичком методом. Пре двадесет година, ученици из реалки који су учили на тај начин нису били у стању да напишу једно писмо на француском и да запитају за пут у Паризу. Борнек цитира један случај из 1900 године да су у једној реалци где је још употребљавана граматичка метода, ученици из виших разреда могли врло непотпуно да 37*