Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

165

Да је Реге Воићоигз имао на уму из које еу земље Кепдер н Лајбниц, идн ко је људском роду дао три најважнија елемента модерне цивилизације, барут, штамнарију и нротестанство, онда би то просуло светлости на његово истраживање. Да је познавао Ш1е1ипдепИе(1 и да је знао где су поникли: Ђ.егпеске УисЉз, и ЈРаизЈ, и Аађа Бцдала, и четири петине целокунне популарне митологије. хумористике и новелистике што их у шеснаестом и седамнаестом веку сусрећемо у Европи: да је прочитао једно две стране од Улриха Хутена, Опина, Флеминга, Логауа или чак и Л.оешптајна и ХоФмансвалдауа, који су већ сви живели и писали пре вега; да је Реге Воићоигз учннио тај напор, — ко зна да ли не би нашао, и ако с великим чуђењем, да Немац одпста може имати мало духа, или можда чак и нешто боље? Али такав напор није био потребан Реге'у Воићоиг§'у. Кретање ш уасио је, као што је познато, брже и сигурније но кроз отпорну средину, нарочито за тела без приметне тежине; и тако је лаки језуита, неспречен нити каквим Фактима нити принципима, могао сигурно доћи до свога закључка, и, у удобном расположењу, решити негативно, да Немац не може имати књижевни дар. — Тако је Реге Воићоигз дао јасан доказ о својој досетљивости и шаљивости; али .је најзад скупо нлатио за њу. Французи су већ н сами поодавно почели сазнавати по штогод о Немцима, а по штогод такође и о свом критичарском Данилу; и тако је сада несрећни језуита због те једне неумесне шале осуђен да живи; јер је њему ускраћен благослов потпуног заборава, и он виси обешен о своју рођену омчу, над тамним језером заборава, према коме се копрца, али до кога још задуго неће доспети. Нека би само његова судбина послужила као опомена сродним домишљанима и у иогледу на овај предмет и у погледу на многе друге. Јер је задовољство презирања, раскош опасна увек и у свако доба, много сигурније иосле но пре трудног испитивања". 96 Карлајлова огорченост иде, као што се види, до жучности. Али, као што обично бива кад се ради више под утиском једног јаког осећања но под утиском Факата, и Карлајлу се десило да добрим делом сам себе опровргне и донекле да за право језуити Бухуру. Јер се одмах неколико страна после наведеног места налазе ове речи: „Од времена Опица и Флеминга па до Клопштока и Лесинга — то јест од почетка седамнаестог па до средине осамнаестога столећа — Немци готово нису ни имали књижевност која би била позната, или заслуживала да буде позната на страни; њихов иолитички положај је за време тога периода био бедан, и споља у сваком погледу несрећан; а изнутра је народ, распарчан у врло много странака и ситних држава, био изгубио свако осећање о себи као народу, и његова енергија и на пољу

96 Саг1у1е: СгШса! ацс! шгзсеПапеоиз Езаауз, св. I, стр. 24—25.