Prosvetni glasnik

нлстана и културл 167

„Увек је нробитачно да се има тачно мншљење о својим суеедима; шта више, у име већ самог обичног погатења, то је и дужност, и, као и свака друга дужност, доноси и своју нарочиту награду". 100 Јер ако је тачно мишљење о суседима одиста и корисно и дужност, онда се човек мора питати: зашто Карлајл показује тако мало воље да има тачно мишљеље о Франдузима, који су му такође суседи, и то много бл-ижи него Немци? Биће, напротив, да он према Немцима има толико симпатија, да је против свакога ко није с њила, а против Француза тим пре што су још у свежој усппмени бил.а француско-енглеска непријатељства под Наполеоном. И онда није никакво чудо што он, између осталога, налази да је књига госпође Сталове ,0 Немачкој" до душе „учинила много да нробуди радозналост", али да је ипак „учинила мало да пробуђену радозналост задовољи или чак и водиV" Тако исто није онда чудо ни то што ставља себи у задатак да понуни празнину коју је оставила књига госпође Сталове или, другим речима, да одбије све замерке које се уопште упућују Немцима, јер им, као што је већ показано, она и сама чини читав низ прекора и замерака. У своме покушају поступа Карлајл сасвим систематски. Он све замерке, учињене Немцима, дели у две групе: замерке ко.је се односе на рђав укус и замерке које се односе па нејасност или, како он вели, мисгицизам. Одговор на прву категорију замерака долази тек после дугог разлагања и гласи: ,,Ми се усуђујемо спорити да Немцима недостаје укус; чак и као народ, као публика, узимајући један појам с другим, они, по нашем нахођењу, могу да издрже поређење ма с којим од својих суседа; као писци, као критичари, они несумњиво чине часг онима с којима се пореде". 102 Али је ово тврђење, и ако не непосредно, немилосрдно опровргнуто баш с немачке стране, и то у два маха. Једанпут, у колико су Немци у питању као читалачка публика, у најновије време. У својој више пута навођеној књизи велн берлинскн проФесор Рихард Мајер, говорећи о Немцима, да „ниједна цивилизована земља нема горе читаоце: читаоце који читају тако нелажљиво, тако без љубави, тако журно, тако без избора. Статистика о расирострањености књига патерала би румен стида у образе", 103 завршује- Мајер свој суд. Али је од овога много интересантнији други случај, случај Гетеов: Гете у два маха изреком вели да „Немци немају укуса% и то једанпут писмено 104 , а други пут у разговору с учи100 На истом месту, стр. 25. 101 На истом месту, стр. 30. 102 Саг1у1е, на наведеном месту, стр. 39. 103 Меуег, К.: БеиЈзсће СћагакЈеге, стр. 35. 104 СгоеЉе-Ка1еш1ег, 1911, стр. 66.