Prosvetni glasnik

168

НРОСВЕТНИ ГЛАСНПК

тељем свога сина Римером 105 , оба пута говорећи о Немцима у олште. Тако јо Карлај .1, и ако сдучајно, сасвим довољно кажњен за своју иретерану ревност, и то с Гегеове стране још пре но што је и предузео своју одбрану: јер је Гетеово писмо, у коме чини прву изјаву, из године 1790. а разговор с Римером из године 1813. — Занимљиво је .још да Карлајл као доказ о укусу Немаца у оиште наводи најисгакнутије немачке писце, као да јенекоме пало на ум да тврди да ниједан Немац, дакле ни Гете, ни Шилер, немају укуса. У томе је, разуме се. само један доказ више да он у овоме случају више осећа но што суди. На другу замерку, замерку о немачком мистицизму, односно о немачкој нејасносги, одговара и сам Карлајл са више резерве. „И иосле свих ограда". вели он, .ми ћемо без устезања допустити да у немачком духу постоји извесна склоност ка мистицизму у правом смислу речи, као што можда постоји код свих духова тако настројених као што су њихови. То је мана, али мана која би се једва могла одвојити од изврсних особина којима се највише днвимо код њих" 100 . Против таквога се одговора не би могло имати ништа, да се Карлајл задржао на њему. Али он ни у овој прилици није могао а да не остане себи доследан. Допуштајући да Немци у ошпте показују извесну склоност ка нејасности, он је на себе узео незахвалну улогу да докаже да баш Кант чини од тога изузетак и да се чак „у својим списима у опште" одликује „јасношћу својих концеиција". Њега Кант подсећа на Руђера Бошковића: „тако је концизан, тако тих, тако прост; са таквом јасношћу и мирноћом савлађује компликованост својих предмета" 107 . Овакво се тврђење може међутим разумети само тако ако се има на уму младост Карлајлова: он је тек био прешао тридесету кад је ова одбрана Немаца угледала света. Младост радо тражи тешкоће да би уверила и себе и друге да је јача од њих. Само је Карлајл у ово.ј прилици изабрао и сувише велику, може се слободно рећи, несавладљиву тешкоћу. Јер Шерер, најистакнутији немачки књижевни историк, налази да све три познате Кантове „критике", дакле његова главна дела, „говоре тешким, често нејасним језиком и ступају пред нас неспретно, у дугачким запдетеним реченицама. Непосредно дејство на образовану публику", наставља Шерер, „било је тиме већ у напред искључено; наступила је потреба за незгодним ро : дом коментатора и популаризатора; а међу философским стручним писцима завдадало је мишљење да се .јасност не слаже са дубином" 108 . Ето шта о Кантовој јасности мисди најинтелигентнији немачки књи-

105 В1е(1егтапп: СгоеЉез безргасће, св. II, стр. 200. 106 Саг1у1е, на наведеном месту, стр. 61. . 107 Саг1у1е, на наведеном месту, стр. 63. 108 Зсћегег, ДУ.: СезсћЈсМе с!ег Ј)еп1;зсћеп 1л(;ега1иг 10 , стр. 521.