Prosvetni glasnik

12*

НАСТАВА И КУЛТУРА

171

али зато, другом ириликом, налази да они „својим дубоким миелима и идејама, које свуда траже и уиосе, себи више загорчавају живот но што треба". 121 По њему, оеи у опште сувише теоришу и филозоФигпу: .Кад би човек могао. ио угледу на Енглезе, навићи Немде на мање Философије а више енергије, мање теорије а випге нраксе, онда би нам било знатно поможено" вели једном у разговору с Екерманом. 122 У овом се случају дакле Гете слаже са госпођом Стал, која такође пребацује Немцима што се мало ннтересују за реалан живот. Али треба поменути да Гете тај разговор завршује опрезно речима: „Ми међутим хоћемо да се надамо и чекамо, како ће од нрилике после једиог века етајати с Немцима, да ли ће онда дотерати дотле да више не буду анстрактни научници и филозофи , већ људи". 123 Као и Сталова, Гете још налази код Немаца сентименталност и извесиу зависност од туђинштине: „Код Немаца идеално иостаје одмах сентиментално", 124 гласе његове речи у једној прилици, док другом приликом, и ако не у внду замерке, вели да је „у немачкој природи да све што је страно цени... и да се ирилагођава туђинеком карактеру-. 125 Идући даље од Сталове, он једном налази и то да „Номци не могу да се отресу Филистарства", 126 а другом нриликом констатује да код Немаца све иде на то ,да се младеж рано припитоми и да се из ње истера сва ирирода, сва оригиналност и сва дивљина, те најзад не преостане ништа друго до Филистар". 127 Немачко је филистарство, ирема овоме, за Гетеа ван спора. Али ипак све његове замерке достижу врхунац тек у овим речима: .Може ее рећи: на немачком је лицу божја рука нечиткија но на талијанеком. Код нас је све замрљаније и чак и у Форми ретко има чега еавршенога 1 '. 128 Јасно је из свих ових напомена да Гете у својим замеркама иде даље од Сталове. Али су оне ипак учињене мирно, без срцбе и жучности, и морају се примити као израз искреног уверења; толико хваљена Гетеова објективност избија у њима онако исто као и у његово поезији. За њу је, у тако тугаљивим питањнма националне осетљивости, могао бити способан само човек који је стајао врло високо и изнад своје средине и изнад свога времена. Јер је, најзад, за тврђење као што је носледње потребна натчовечанека објективност, и оно би у устима евакога странца морало изгледати као чиста накост. То исто важи и 121 Ескегтапп. III, стр. 121. 122 Ескегтапп, III, стр. 178. 123 Ескегтапп, III. стр 179. 121 ВЈеЛегшапп, II, стр. 205. 125 Ескегтапп, I. стр. 134. 128 Ескегтапп, II, стр. 30. 127 Ескегтапп, III, стр. 177. 128 Сгсе1ће-Ка1еп(1ег, стр. 62.