Prosvetni glasnik

НАСТАВА II КУ.1ТУРА

173

сивао неспретност и нејасност, нарочито не међу странцима. Али Шопенхауер не застаје само на томе. Он додаје да је „етранцнма услед нејасности мрско све што Немци иишу, јер не маре да пипају по мраку, док сами Немци у томе као да налазе духовно сродство" 132 . Нејасност је, према томе, не само стална особина оних који пишу, већ и омиљена особина оних који читају. Као и Сталова, Шопенхауер код немачких писаца налази још и претерану опширност, мада је не помиње изречно. „На путу ка бесмртности треба стално имати на уму изреку Валтазара Грацијана": 1о ћиепо, 81 ћгете, Доз тегез ђиепо (Добро, ако је кратко, двоструко је добро), коју нарочито треба препоручити Немцима", гласе аегове речи. 133 Еод немачких писаца налази Шопенхауер још и велику оскудицу природности, те стога примећује да би за њих било корисно кад би увидели, да, истина, треба колико је могуће мислити као велики духови, али говорити језиком којим говоре и сви други. Треба употребљавати обичне речи, а казивати необичне ствари", стоји даље „али они раде обратно. Њихове реченице сгално иду на штулама". 134 Шопенхауер у свему томе, као и у немачком држању у опште. види донекле и аљкавост; отуда његово тврђење да се „Немци одликују од осталих народа аљкавошћу стила и одела, и да и једна и друга аљкавост потиче из истога пзвора који лежи у националном карактеру". 135 Мада су све ове замерке тежа од теже, оне ипак нису једине. Тако Шопенхауер, поред свих њих, нарочито налази код Немаца несамосталност у суђењу и поступцима, и то им више пута иребацује. „У Немачкој свака глупост у књижевности и свака неуљудност у животу налази гомиле подражавалаца, и нико се не усуђује да стоји на својим ногама", вели једном приликом. 136 Други пут опет: „Енглез и кад пише и кад дела нризива у помоћ свој рођени суд: то међутим не важи ни за кога у мањој мери но за Немца". 13,! Опет дакле замерке врло оштре и по тону и по садржини, нарочито кад долазе од нисца са тако јаком моћи расуђивања као што је Шопенхауер. Поред овако крупнпх замерака губе се, разуме се, све ситније, мада њихов број није мали. Али је важније од тога да Шопенхауер код Немаца готово ништа не хвали, разликујући се тиме и од Гетеа, и од гогоспође Стал на чак и од Хајнеа. У томе, до душе, може добрим делом бити и огорчености, јер је Шопенхауер за њу имао доста разлога, али доказа за такво објашњење нема. Чак се тамо где је његов неповољан

132 На истом месту. ш р агеГ Ј, а шк [ РагаНротепа, 11. стр. 502. 134 Рагег^а и. Рага1. II, стр. 552. 135 Рагег^а л. Рага1. II, стр. 575 136 Рагег^а и. Рага1. II, стр. 558. 13 ' Рагег§а и. Рага1. II, стр. 550.