Prosvetni glasnik

174

НРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

суд израз оздојеђености, то, обичио, јасно види, те се у толико пре може претиоетавити да л.ично нерасположење није узрок за неновољан суд тамо гдс се то директно не види. Као пример може згодно послужити разлика коју Шопенхауер повлачи између нохвале која потиче из разумевања и похвале која потиче из намере. Прва похвала стоји према другој, вели Шопенхауер, „као тсшко задобивена, племенита и искрена драгана према уличној дрољи, чије би дебеле слојеве белила и руменила морали одмах запазити на Хегеловој слави, да су само у Немачкој иоле отмени". И даље: „Ова.ј као пример за лажну славу изабран Хегелов ореол несумгвиво нема себи равна чак ни у Немачкој". 138 Ово в чак ни у Немачкој", као и горње .иоле отмени" очевндно је у вези са Шопенхауеровом огорченошћу због Хегелове славе, те је тешко рећи колико у њима. има правог уверења. Али се баш из тога случаја види да се осгале замерке, код којих таква примеса не избија, могу у толико пре примиги безусловно, а то важи за све напред изнете Шопенхауерове напомене. И Гетеови и Шопенхауерови исиади против Немаца надају у доба ире немачког уједињења и оснивања данашњег Немачког Царства. Могло би се према томе номислити да су они, и ако са политиком и нолнтичким ириликама очевидно немају много везе, ипак донекле одјек незадовољства са нолитичким стањем Немаца. Видећи свој народ годинама пред Наполеоновим ногама, немачки су великаии — могло би се помислити — у опште видели све у црној боји, те им се стога учинило да и његове чисто духовне особине стоје ниско. Али против тога говоре Ничеови иогледи на Немце. Они су сви из доба иосле немачке победе над Французима, а по оштрини ииак нимало не уетупају до сад изнетим. Ниче има један читав мали одељак под насловом: ,Шта недостаје Немцима". И ако их се он п на другим местима чешће сећа, и то махом неповољно, тај се одељак ипак може сматрати као есенција његовог мишљења о Немцима, и то тим пре што се у њему очевидно трудио да буде објективан. ,Нова Немачка и , вели Ниче „предетавља велики квантум наслеђене и научене еолидности, те за неко време сме чак и да расипа нагомилано благо снаге. С њом на владу није ступила нека висока култура, још мање неки деликатан укус, нека отмена „лепота" инстиката; већ мушкије врлпне но што их може показати која друга земља у Европи. Много срчаности и поштовања према себи, много сигурности у опхођењу, у узајамности дужности, много вредноће. много истрајности — и једна наслеђена умереност којој је пре иотребан подстрек но брана. Додајем да се овде још слуша и да слушање не понижава... И нико не презире свога противника". Али, наставља Ниче,

138 Рагег^а шк! РагаНротепа, II, стр. 496.