Prosvetni glasnik
1082
ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК
први 20. марта (т.ј. одмах после укинућа охридске архијеписконије), а други у априлу 1767. г., као што сведоче акта, која се односе на ту ствар и заведена су у поменутом кодексу на листовима 71. и 73. Приметити пак ваља, да се први од њих спомиње у првом, а не у трећбм запису о укинућу пећске архијепископије (патријарошје), као што то напред рекосмо: а други спомиње се такођер V трећем, а не и у другом запису о укинућу охридске архијепископије, као митрополити, који су дали мнења, онај преко светог Скопљанског, а овај преко Воденског. Ево зашто се дакле тада ни један од архијереја или лајика, и ако је живео, није усудио више подићи гласа против укинућа поменуте архијепископије: јер је световни и апсолутни црквени монарх, натријарх Самујило архијереје, као антиканоничне свргавао, а лајике на заточење слао, или их на други иачин као буптовнике, Јер су радили против високе царске одредбе", кажњавао. У канонској пак самовољи и апсолутној власти својој, а у оним иовољним по њега приликама, патријарх се овај беше умешао чак и у патријаршке и автокеФалне тронове: Антијохијски и Александријски, издејствовавши номоћу свога синода избор и рукоположење новог патријарха Антијохијског 24. априла, а новог патријарха Александријског у јулу месецу, 1766. г., као што се види у поменутом кодексу листу 59. и 60. можда за то, да на тај начин и с те стране предупреди сваки отпор и протест противу намераваног већ укинућа тих двеју архијепископија. А да нам не би ко пребацио претераност и клеветање за то, што патријарха Самуила назвасмо свемогу&им и аисолутним монархом, ми ћемо напослетку овде да наведемо један други акт из помен. кодекса, листа 78., одакле се види, да је овај патријарх, који је у горњим занисима обећао архијерејима охридског и пећског климата, да Ие са осталима бити у Св. Синоду и имати свој глас и мнепе у свима и сваковрсним стварима и да ће потпуно примати и уживати заједничка одликовања и награде, да је патријарх, велимо, овај, поштојеса подручним му синодом починио своја иоменута дела, најпосле, немогући да трпи и овај свети синод и свладан гордошћу своје неограничене власти, израдио, да се изда царска наредба, на основу које да сви синодални архијереЈи иођу у своје епархије тако, да ни један више не остане код њега, те да сам он гласа и ради онако, како сам за сходно нађе, чак и при самим изборима и ностављењима архијереја, нротив изричних канона црквеких (види кан. 34. ан. 2. II., 28. IV. и 39. антиохијског). А да би тобож покрио антиканоничност ових дела, обвезао је ове, да напитау и даду му некакво сагласно и пуномоћно писмо, које ми овде доносимо: „Овим заједничким нашим доказним ппсмом обзнањујемо да, „иошто сходно изданој царској наредби одлазимо у наше епархије и