Prosvetni glasnik

144

ГГросветни Гласник

изнети довољну спрему из школе у којој су припремани за свој позив. Ограничићу се о њој само па гдекоја опажања на која, мислим, да ми ваља скренути нарочиту пажњу. Но како је за математичку наставу присно везивано и питање о уибеницима као помоћном средству њеном, потребно је учинити ма и летимичан преглед њихов. Питање о уџбеницима уопште пролазило је у нас кроз разне мене. Насупрот старијем времену, када се сва настава оснивала само на уџбенику и када је са неразложне употребе његове дато маха штетном механизму и меморисању, настало је и у нас доба рационалније наставе, у којој је главна пажња поклоњена очигледности и разумевању предмета и појава, почињући вазда од најближе околине, приступније и схватљивије за ученике. Нова настава својим аналитичко-генетичким методом у диалошком облику полагала је највећу вредност на усмени рад и живу реч наставникову. Уџбеници су потиснути у позадину, а наставницима је остављена потпуна слобода кретања у настави. Разумљива је и оправдана била борба против старога уџбеничког система који је ометао правилно схватање и спречавао интелектуални развитак ученички. Али се у томе каткад прелазило у другу крајност. Поред усменога рада често су у јачој мери занемаривана писмена вежбања, а потреба уцбеника , осим буквара и читанака, уопште је негирана, иалазећи да сва настава треба да је сконцентрована у живој речи наставниковој. То је изазивало питање: да ли жива реч и помоћ од добро уређених читанака могу бити за све предмете довољни у настави? Могло би се рећи да је одговор на то питање у нас само једним делом пречипгћен. Признато је да уз усмени рад у настави мора упоредо ићи и писмени. Остао је још у колебању други део одговора — употреба уџбеника. На путу који су ширимице прокрчивали примамљиви разлози поборника живе речи и читанака, испречавала се нарочито математичка настава с неумитним- апстракцијама, вежбањима и задацима, са којих се вазда осећала потреба гшмоћне књиге, реметећи тиме лепо образложени систем наставе без уџбеника. Отуда је бивало у већем броју и заступника школских уџбеника који су их тражили за старије разреде, па не само за математичку наставу, већ и за друге предмете. Њихово заузимање добивало је све више маха. Уџбенике за основну наставу стали су писати и звани и незвани; а писали су их без обзира на разреде и без вођења рачуна о методском раду у настави. Рентабилна прођа њихова са великог броја ученика у основним школама намамљивала је и писце и издаваче, те отварала поље издавачким епекулацијама. То је водило реакцији и претило да уџбеницима даде превагу над живом речи. Против такве појаве устало је и Министарство Просвете, које се, уз припомоћ Главног Просветног Савета, старало да је сузбије. Али ни