Prosvetni glasnik

О Настави Живих Језика

33

о методима изучавања. Оба жива језика који се сад предају, гуђа су нашем језику, и стога је с те стране готово свеједно с којим ће се почети. Факт да се почиње француским језиком, пружаће нарочитих тешкоћа бар у прво време, што је велики број наставника гога језика предавао више или мање година само у вишим разредима, и што се француски почињао предавати пошто је две године пре тога предаван латински језик, с којим је он у тесној сродности. Као што се циљеви учењу живих језика могу систематски разликовати само теориски, тако се исго могу теориски разликовати методи наставе, али би у пракси тешко било ићи само и искључиво за једним методом. Чак и екстремно-практична директна метода, т. зв. Берлицова метода, мора се у гоку рада испомагати и другим методама, ако хоће да постигне свој првенствени задатак: оспособљење ученика за пракгичну употребу језика као говорног оруђа. Но колико је важна ствар избор метода у настави, толико је исто важна и његова примена. У нашим приликама, она је нарочито важна, јер, као што знате, ми махом улазимо у практичан рад без претходне теоретске спреме, о практичној и да не говорим. Кад је реч о важности примене метода, не могу а да вам не наведем један пример који ће, надам се, врло добро потврдити што мало час рекох. Кад је т. зв. природни очигледни — метод у настави живих језика отворио себи врата у средње школе, и Бугари су убрзо добили и свој уџбеник по том методу. Он је био рађен по несумњиво добрим узорима, али је учинио један корак више од допуштеног. У претераној жељи да буде што природнији и ближи животу, он се спустио испод нивоа у ком се дух средњошколске наставе мора кретати и постао наивно неозбиљан, још можда једино подобан за какву занатско шегртску школу. Из наведених разлога ја мислим да нам прво ваља поставити основне линије по којима се мора кретати настава живих језика. Тек после тога можемо прећи на појединости и начин примењивања постављених метода. Доследан својој искрености, ја ћу вам отворено признати да сам у свом дугом наставничком раду огледао мање више све методе, неке свесно, неке несвесно, сазнавши тек доцније да сам радио по неким методима који у теорији имају и своје место и своје име. Резиме тога искуства био би у овоме: не бежаши од природе и искоришћавати иншелекшуалне и органске аодобности ученикове; нуваши се нарочито апашије и иреморености код ученика. Према томе треба да је почетна настава одлучно интуитивна, непосредна. Наставник мора имати смелост и подобносг да од првог тренутка кад уђе међу ученике говори само језиком који ће предавати. При том никад не сме заборавити да мора доследно ићи од познатога иросветни гласник , II књ., 1. св., 1921. 3