Prosvetni glasnik

Стојан Новаковић

341

се находио, сведоче јасно колико је дубоко и стално било старање његово око студија ове врсте и колико је оно лебдело код њега над свим другим пословима. Штета је велика што је Новаковић свој развитак у лингвистичком правцу, који је могао бити потпун, морао стално прекидати и тако обустављати усавршавање извесних проучавања у нас, која у то време без њега нису могла бити предузимана. Новаковићев живот, тако плодан и у исто време и тако буран, својим скоковима, неједнакостима и променама даје слику нашег целокупног културног развитка за последњих 50—60 година. И само необична енергија Новаковићева умела је све држати у повезаности, свежини и такој узајамној вези, да се из целе његове делатности издиже велика фигура пуног човека, јавног радника, књижевника, политичара и научника какву, у таквој потпуности, наш народ није познавао. Његова лингвистичко-филолошка карактеристпка само је једна страна његова општег лика као човека; али се и она, као што ће се то лако видети, находи у пуном складу са његовим особинама у другим правцима. 1. Стојан Новаковић је у почетку свога научног рада показивао интерес према лингвистичким питањима. Сем других ситнијих ствари, он пише 1872 год. расправу под називом Физиологија гласа и гласови сраскога језика (Гласник срп. уч. др. XXXVII, 1873, стр. 1—108). ' За оно време развитка наше науке, ова расправа Новаковићева представља читаво откриће. И данас се можемо чудити брзини са којом је Новаковић ушао у многа питања савремене му лингвистичке науке. Када се има на уму са како је ограниченим претходним знањима Новаковић дотле располагао, мора се одати особито признање његовом таленту да широко обухвати питања нових области и да у њима покупи најважније и најинтересантније стране. Та особина није Новаковића ни доцније напуштала, и можда је она била узрок што је он лако остављао послове којима се једном бавио и предузимао са толико исто лакоће нове. У овој расправи својој Новаковић испитује гласове са њихове лингвистичке стране: даје научну дефиницију о начину и месту њихова образовања, користећи се делима Брике-а, Румпелта и Бодуена де Куртене. Он тачно разликује њихову физиолошку страну, која је представљена у делима поменуте тројице научника, од акустичке, коју излаже врло популарно, а опет довољно прецизно, на основу врло цењених и данас још дела Хелмхолцових. Истина, Новаковић даје и опис наших гласова, вокала и сугласника, према ономе што је изложио на основу литературе свога времена; ту је он трезвен и логичан; али не даје никаквих, нарочито ори-