Prosvetni glasnik

342

Просветнн Гласннк

гиналних или оштрих погледа. Карактеристике су, у грубим цртама, тачне или блиске тачности. У том правцу оне су данас застареле у великом делу; али ипак Новаковићу припада заслуга што је почео научну анализу ових појава и што јој је дао велики апарат у приступачном и тачном за његово време облику. Продужење тога рада ми нисмо добили од њега; тек много година после њега научници наново утврђују појаве ове врсте, опет на основу стања тих питања у светској науци, а не као продужење онога рада који је он отпочео. Али Новаковић није оставио и друга питања тадашње лингвистике недодирнута. Тада се отпочињала борба најновије лингвистичке школе, на челу које је стајао Штајнтал, са својим истицањем психолошке стране језичких процеса, и Шлајхера, који је поредио језик са природним наукама, и чију је једну расправу, са теоријом доцније потпуно одбаченом од науке, Новаковић превео ( Дарвинова теорија и наука о језипу, Матица, 1869, стр. 376 и даље). Новаковић је заузео средње, компромисно гледиште, и ако је несумњиво да је Штајнтал имао право. Њихова гледишта узео је Новаковић нешто сумарно. Само, Новаковић и није могао тада још осетити колико је Шлајхер, и поред свих заслуга својих за науку о језику, тада већ припадао историји. У последњим главама своје расправе Новаковић је додирнуо још два питања: о почецима развитка словенскога прајезика и засебном развитку словенских језика. Полазећи од књиге Асколи-еве (Уог1га^е 1Њег 01оИо1о$.е ) и поредећи његове резултате о променама задњенепчаних сугласника, Новаковић с правом утврђује за различне језичке појаве словенских језика три епохе: словенско-литавско-ариску („сатемски језици"), прасловенску, и епоху развитка засебних словенских језика. И ако је много штошта од тада измењено, Новаковић је већ тада осетио велики значај дела талианског лингвиста, која су доцније обележила преокрет у извесном правцу *), и покушао је да се у правцу тумачења гласова словенских језика стави на једино могућну и тачну тачку гледишта, упоредно-историску. Најзад, Новаковић није хтео оставити необјашњено и једно практично питање, које је још узнемиравало духове у нашем народу, питање о фонетичком и историском правопису. Он разлаже сасвим тачно да је сваки правопис у почетку фонетички и да тек доцније, када се традицијом, понављањем писања једном примљених облика у књижевности учврсти неко писање као непроменљиво, и ако се оно у говорном или живом језику променило, постаје „етимолошко" писање. Према томе традиционални или историски правопис представља вештачко задржавање на писму онога што се у језику, у ствари, променило, и од-

т ) Исп. Рп*г Веећ(е1, 0(е Наир^ргоМете с1ег 1пс{о^егтаптћеп 1аиИеНге хеИ 8с -ћ1екћег, ОбШп^еп, 1892, стр. 295—318.