Prosvetni glasnik

168

Просветни Гласник

Писменп псаиш. За писмени испнт узишају се питања из области за усмени испит оне струке, коју кандидат полаже. Ш. Прочитано је писшо Господина Министра Просвете ОНБр. 12049 од 27 пр, мес. с представком Земаљске Вдаде за Босну и Херцеговину, да се прештампају уџбеници за основне школе у тој области, које је Гдавни Просветни Савет одобрио прошле године. Савет је мишљења, да се може извршити прештампавање ових уџбепика, но само у потребном броју примерака за наредну школску (1921—22) годину. IV. Читају се реФерати г. г. Драг. Поповића и Вујице Петковића о уџбеницима за хришћанску науку од протојереја г. Александра Ж.ивановића (в. 1191 записник под XIV). Ге®ерат г. Вујице Петковића, гласи: Према одлуци Главног Просветног Савета, СБр. 531 од 3-Х1-1920 која ми је достављена 9-1-21 године, прегледао сам шест ниже означених школских књига протонрезвитера госп. Александра Живановића, просесора из Осека, с обзиром на то да ли се према научној и методичкој страни могу препоручити за школе у Србији, Старој Србији и Маћедонији, и о томе част ми је ноднети своје мишљење: 1. Мешодпка за аравославнп наук вере у основним и средњит школама, за коју писац моли да се препоручи као помоћни уџбеник за ученике учителских школа и као руковође практичнии вероучитељима, састоји се из два дела: из дидактике и посебне методике. Дело је утврђено према обилној педагошкој литератури махом немачких методичара првога реда. То се из саме садржине впди, а и писац нам то износи у предговору. Из саме те чињенице може се назрети ваљаност самога дела Оно у истини и јесте ваљано. Изузехак чине само нека места. Тако, писац се упустио доста опширно у чисто религиозно-догматичко излагање, које са педагогиком и методиком пема никакве везе. Место да унеколико речи објасни пиа је то религија и да изнесе психолошке и педагошке разлоге, због којих треба предавати религпјску наставу у основној школи и гинназији, он у читавим чланцима говори о религији готово с поетског гледишта. Тако : „Најдрагоценије благо човеково јесте религија," или „Гелигија држи темеље цијеломе људском друштву", или „Шта је човјек без религије", и онда те изразе доказује. Међутим, методика је наука, а у науци нема Фигура које су без поузданога научнога ослонца. Много би боље нисац урадио, да је на основу психологије доказао, да је религија традиционална тековина, да је човеку урођена, да је у васпитању треба искористити. Говорећи о сврси религијске наставе и хришћанског васпитања писац вели, да је главни ■еадатак васпитања религијско васпитање", јер су само у релпгији сви увјети за праву моралност, и то не у свакој релији, већ само у хришћанској и то православној, „јер је она Богом откривена" и она Је очувала праву науку Христову и Св. Апостола". Зато, вели, васпитањем треба створитн православне хришћане и добро будуће свештеничко стадо. У чптавом том одељку провејава да религијску наставу треба у школи, наравно основној, да предаје свештеник. Ово није тачно. Главни васпитни задатак састоји се у образоваву моралнога карактера; и сви иаставни предмети, па и религија, има да сарађују на извођењу тог главог циља. Гелигијска настава у основној школи није циљ, већ средсгво за један виши циљ. Само у колико помаже моралпо образовање ученичко, у толико религијска настава има у васпитно.ј школи право опстанка, а она га заиста помаже, јер од свих наставних предмета најдиректније утиче на образовање моралнога карактера код ученика. У том правцу, дакле, требало је у овој методици истаћи сврху религијске наставе. У истом одељку писац вели, да религијску иаставу треба да предаје свештеник-вероучитељ. У средњим школама мора тако да буде због система школовања у тим школама, али се ја не слажем с тим, да религију у осиовпој школи предаје свештеник-вероучитељ, кад ту постоји учитељ, у чијим рукама мора бити целокупна настава дотичнога разреда. Јер ако се настава цепка на учитеља и свештеника, нити ће ту бити јединство у раду, нити се ту може изводити једно од најглавнијих наставних начела — начело концентрације у пастави. Зато је требало баш истаћи, да религију треба да предаје учитељ, који предаје и остале предмете, јер се тиме ствара јединство личности васиитаникове, чему сваки педагог треба да тежи. У предговору је писац напоменуо, да је гледао да не буде опширан, ва стога, вели, није унео многе одељке, који се могу читати и у општим педагогикама као на пр. одељак о питањима и одговорима и др. Међутим, дело је врло опширно и баш износи и оно, вио није нужно за један овакав уџбеник; на пример у одељку „Педагошка васпитна средства (25 стр.) говори о дисциплини, утицају примера у васпитању, о казнама, а то су баш ствари о којима се у свакој опшгој педагогици може читати. Али, као што сам п у почетку напоменуо, добре особине ове књиге чине њену претеашу страну. Добро је што је у одељку „Гелигијска васпитна средства" објашњена васпитпа вредност молитве, само је то требало додати како се молитва методички обрађује и да не треба