Prosvetni glasnik

Ученичка Саморадња

399

цима готове судове. „Најгори су за млада човека они повесничари који непрестанце додају свој властити суд. Чињенице, само чињенице!" вели он. „Суд нека се остави самому читаоцу..." Душа ђакова не сме остати пасивна. „Дакако, увек ваља бити разумљив, па ипак не мора се увек све рећи". „Моја је жеља да ми (т. ј. он и Емил) сами градимо машине, да попут Робинзона сами проналазимо." Зато и јест Русо толики противник ауторитета, јер ауторитет убија вољу за рад коју он нада све цени, истичући да је више љубав према истини него и сама истина. „Са својим брбљавим узгојем, вели Русо, стварамо ми само брбљавце", понављајући тим оно исто што је раније рекао Монтењ. А што ради Емил? „Принуђен да своје знање стече сам, ослања се он једино на свој разум". Зато и препоручује Русо: „Трудите се непрестано да сваки човек створи сам свој суд," а не да му га ви силом намећете, јер намећући му свој суд, нећете никада образовати његов. ГТотребно је потом да свака настава буде „више у делима него у речима". Појмови долазе истом иза појединачних осета, пошто се ови један с другим пореде. Мање, у осталом вреди и да Емил упозна истину, него да му се покаже којим путем мора ићи, „да увек нађе истину". Од старијих педагога који су у примени покушали ученичку саморадњу (Русо је, како је познато, пуки теоретик), ваља нарочито истакнути великога Швајцарца из Цириха Песталоција, а од нешто млађих Тиринжанина Фребела. У Песталоцијевој школи били су ђаци толико забављени послом да су се једва освртали на бројне посетиоце, како прича новинар Чоке. А то је билО посве у складу с мишљењем Песталоцијевим, који је отворено говорио: „Затворимо школе где ради само учитељ или књиге, а отворимо онаке где ће радити ученик!" Место пасивне способности, каква је памћење, Песталоције је нарочито гајио активне способности: пажњу и суђење, тако да су деца осећала како се у њима „буде силе успаване и непознате". А што да речемо истом о саморадњи у Фребеловим забавиштњча, где наставница и нема друге задаће осим те да децу надзире, остављајући им слободу да се баве и играју чим хоће, тек да једно другом или само себи како не нахуди? 2. Ако питамо за разлог због којега ова петорица великих педагога толико препоручују ђачку саморадњу, видећемо да је разлог у свих њих заправо један и исти. А тај је да се постигне у учењу што бољи успех. То је јасно нарочито из приговора Монтењових и Русо-ових против брбљавости о стварима које ђак не зна, и утвара се да их зна. Истина, радећи својом главом, ђак се више труди. Али то не смета, јер њега труд весели. Коменски оправдава то труђење речима св. Августина: кад би се све сазнавало без икакве муке, онда се истина не би истрајно тражила ни с радошћу проналазила. За децу, вели даље Коменски, „биће