Prosvetni glasnik

400

Просветни Гласник

дакле од велике користи да су увек у послу, било озбиљном било забавном; само никако да им се не допусти да буду сасвим беспослена". А то је добро нарочито зато што се, радећи, деца навикавају на рад, „тако да непрекидни (ипак не претерани) рад духа и тела најпосле пређе у вредноћу, те да окретном човеку празна беспослица буде несносна". Онда ће се, каже, обистинити и она Сенекина изрека: „Племените духове храни рад," који је, по Песталоцију, извор благостања у животу и погодбе за успех у школи. Осим тога спољашњега успеха који је лебдео пред очима реченим педагозима (Фребел је видео тај успех особито у извежбаности руку и чула), има још и један други разлог који их је потакао да траже саморадну идеју и да се толико заузму за њу. И колико је први разлог који смо напоменули, чисто објективан, толико је опет овај други посве субјективан. Монтењ се веома љути на крути поступак у школама својега времена, из којих се могао сваки час чути плач и запомагање дечје. Као човека добра срца, то је њега врло болело. И не могући дуже подносити, он је устао против тога. Тражећи узрок дечјим сузама, он је видео да је оному суровому поступању и непрестаном батинању било кризо што ђаци нису могли одговорима задовољити своје учитеље. А одговори нису вредели, јер ђаци нису имали воље за науку, која им је давана у несварљиву облику. А као Монтењ, били су људи необично нежне и добре душе и његови другови. Управо та доброта и упутила их је стазом којом су ишли целога века, хотећи у деци поправити човечанство. И сви остали који су, или у исто доба кад и они или касније. препоручивали дечју саморадњу, били су прави човекољуби, те су неки од њих и названи тим именом (филантропи), као Базедов, Кампе и Салцман. Кампе велича саморадњу, јер „једино она вежба, јача и развија душевне и телесне снаге детета", док Салцман узвикује: „Самоснага је основа сваке праве уметности". Успех саморадње није међутим само у солиднијем знању, запразо умењу, које се, по Спенсеру, „чим се прими, претвори у способност, пбјачава сву снагу мишљења и не лежи мртво, као што је са оним знањем што се научи напамет". Она даје и „моралну корист" која потиче из уздања у се и своју помоћ, као што је „одважност у ударању на тешкоће, стрпљива прибраност пажње и издржљивост у неуспесима", а то вреди много у каснијем животу ; „а баш те особине понајвигпе развије ова система која духу само приноси храну умну, а оставља га да је сам свари и асимилује". Надаље саморадња је, уз физичко здравље, главни устук против лености. Зато и јест Спенсер толико противан учењу напамет које се силом намеће, а наклоњен учењу саморадњом на