Prosvetni glasnik

Ученнчка Са.морадња

401

основи индукције и огледа, те тражи да се и сама таблица множења објашњава огледом. Та већ је Монтењ казао, вели Спенсер: „Знати напамет не значи ништа".

Чудновато је да сви филозофи и педагози што Схмо их досад напоменули, колико би и хтели помоћи детету завођењем саморадње у школу, не чине то због самога детета, већ због неких друТих разлога који нису у детету већ негде изван њега. Они то чине, колико год ће се то може бити учинити још увек гдекому парадоксно, или због самих себе или због спољашњега успеха који траже одвојено од детета, и не мислећи на дете, као неку самосврху, па се никако не може рећи да то чине поради деце. Њихово настојање . да помогну децу може се, у првом случају, поредити с милостињом коју неко даје сиромаху да се реши неугодна осећања гледајући беду и сиротињу. Чинећи очито добро деци, чинили су они заправо добро самима себи, и ако им се, у њихово оправдање, мора признати да нису били о том свесни; они су били уверени да чине добро, и то их уверење потпуно оправдава. А како да нису имали уверење о том кому добро чине ? Како нису знали да чине добро деци, кад им је морало бити очевидно да су деца весела што им то чине, и кад их је то дечје весеље управо и гонило да раде на добро дечје? Међутим, то је тек на око разлог да је саморадња замишљена због деце. Истина је да деца уживају у саморадњи. Али то још не значи да је саморадња за њих добра. Колико пута ужива човек неки у нечем због чега се после док је жив горко и љуто каје. Ми се данас смејемо Епикуровим ученицима који су препоручивали часовиту насладу (гјбоуг) р.о\-6 Х роуос) као највеће добро, и насупрот њима показујемо на трновит пут, пун беде и напора, као једини који води у небо. Дакле, нипошто нам не сме само дечје уживање бити путоказ кад хоћемо да одаберемо нешто за њихово трајно и истинско добро, Ми морамо настојати да дубоко продремо у душу дечју, како бисмо се уверили о правом спасу њихове душе и тела. Да, и тела! Давно су прошла времена кад се мислило само на душу де^ета, а да се на тело није освртало као дага и нема. Ми знамо како је било у повесници педагоГије једно дуго и мучно доба где су се васпитачи освртали једино на дуо]у дечју настојећи је приправити за рај, док за тело нису хтели ни да знаду, или су га сматрали од Бога проклетом тамницом душе која је и крива свему страдању грешнога човека, почевши од самога Адама па све до данашњега дана. Зато је и ударано толико по њем шибама, постом и сл., само да се та тамница што већма истанча и окови душе да буду што слабији. Јер, и

бије тело, то јачи — дух.

ПРОСВЕТНИ Г.1АСПИК, I КЊ., 7 И 8 .Е. г 1922.