Prosvetni glasnik

402

Просветни Гласник

Баш противно је истина! виче из свега гласа Русо. Што год је слабије телОд то већма господари души и гони је да му служи. Али то што довикује Русо, не значи још познавање дечје. То је познавање човека, и то одрасла човека. И оно што је опажено на њему примењено је и на дете. Међутим, новија истраживања деце, отпочета истом у другој ; половини прошлога века, најочитије побијају да је дете исто што и одрастао човек, само у малом. Дете није „ћопшпсиШб", и његова се душа, баш као и тело, посве разликује од душе одраслога човека. Ко то не верује, нека промотри новорођенче и пореди га са човеком у зрелим годинама! Која разлика у телесним пропорцијама: у величини главе, дужини ногу и руку! А сличну разлику откриће помњив проматрач- и у душевним особинама. Не може се рећи да старо доба, за разлику од новога, није знало за дете. Али га оно, очито, није познавало, нити се трудило да га упозна. Тај проблем није у опште још био ни постављен. Постављен је истом у Новом Свету и чини почетак Нове Педагогије и Нове Школе. Заслуга за то припада без сумње Ст. Холу. Он је први почео изучавати дете у пуном опсегу, и он је зачетник нове науке о детету, коју је прозвао Педологијом. Да се види како ниједан психолог и педагог, све до Хола, препоручујући дечју саморадњу, није мислио на дете, већ, ако не баш на се, а оно свакако на нешто што је изван детета, ето за доказ великога и ученога енглескога филозофа и педагога Херберта Спенсера. Може ли се и за кога рећи да је одушевљенији присталица дечје саморадње? Уз то, не заборавимо да је Спенсер био од највећих еволуциониста. У кечем је претходио и самому Дарвину. Па шта ради кад хоће да препоручи дечју саморадњу ? Све и сва, само не оно главно, оно што тече из саме природе, коју је тако необично познавао и волео. Да, нико је и није ваљда толико познавао као баш он. Па ипак дечја природа била је за њ саиска статуа, прекривена непровидном копреном. Како друкче да разумемо да је у исти мах док је препоручивао дечју саморадњу, постављајући канон за наставни план, ређао у њему науку за науком, а да се нигде ни једном речју није'осврнуо на дете, већ само на науке. Главне су у његовим очима науке, а о детету не разбија главе. Нису науке главно у школи, узвраћа Спенсеру и свим његовим бројним једномишљеницима, од пре и од данас, речени Ст. Хол; није главно ни учитељ; главно је — дете. Оно је сунце око којега се све окреће, и књиге и клупе, па и ви, наставници. Сва педагогијска питања мењају одједном своја места и долазе у сасвим другојачији координатни систем него су била доселе. Тако и питање о саморадњи. Место да то питање остане и даље чисто мето-