Prosvetni glasnik

572

Просветни Гласник

2.) Мора се призкати да је лакше израдити уџбеник из Рачунице, него на пр. из Историје српског народа. На изради уџбеника из Рачунице сарађују у истоме смислу сви народи, зато се често ови добри уџбеници само преводе на друге језике. Похвално је што се Г. Милутин Станковић при изради ових уџбеника служио најбољим француским писцима, само се мора додати да у француским уџбеницима није могао наћи неправилности и нетачности које смо поменули у његовим уџбеницима. Према томе значи да је Г. Милутин Станковић уношењем свога „дугогодишњег наставничког искуства" покварио добре француске уџбенике. И. Н. ЂУКАНОВИЋ директор Београдске Реалке

ЈЕДНА НЕСОЛИДНА КРИТИКА — Одговор Г. Илијп Ђукановкћу на његов рефграш о мојим Рачуннцама за основну школу. Позван од Уредништва Просветног Гласника да, по обичају који је заведен у том листу, напишем кратак одговор на реферат Г. Ђукановића о мојим рачуницама, био сам, признајем, у малој недоумици; јер сам овим, први пут у свомеживоту, принуден да у јавности говорим чисто о своме личном раду. једино увиђајући да би се избегавање одговора могло сматрати као слабост и признање Г. Ђукановићевих нетачних навода, ја сам се осетио принуђен да реагирам. Одмах, у почегку, ја морам учинити извесне констатације које и критику Г. Ђукановића и побуде које су је изазвале, представљају у незавидној светлости. Г. Илија Ђукановић, директор Београдске Реалке, пишући ову критику на моје Рачунице, случајно се је заборавио пред читаоцима потпуно легитимисати. И кад сам то није учинио, принуђен сам да то учиним ја; јер је шо неопходно да би се разумели и иравилно оценила ■ извесни иосшупци Г. Ђукановића које је он у овој прилици учинио. Г. Ђукановић случајно је заборавио да каже: да је и он писац рачуница за основну школу; да сам му ја најозбиљнији конкуренат, који га је потиснуо из основне школе; и да у времену кад се његова кришика појављује, и моја и његова Рануница налазе се пред Г лавним Просвешним Савешом на реферату код Г. Пешра А. Типе, кога Г. Ђукановић цитира у своме напису о мојим Рачунииама. Ово је довољно да покаже зашто је Г. Ђукановић тек сад, после пешнаесш и више година од иојава мојих Рачуница, доспео да о њима пише критику на овај начин како је то овде учинио. Тиме се објашњава и то што Г. Ђукановић за моју Рачуницу не нађе ама баш ни једне лепе речи, и не нађе у њој апсолутно ничега што би колико било оправдало улазак те књиге у основну школу, а нађе за сходно да једино похвали хартију и штампу и заслуге за то