Prosvetni glasnik

458

Просветни Гласник

пуританац. Годри налази божански план стварања у целол1е низу развића животиња једних из других. Мислили ми о свему томе како хоћемо, сигурно је да извесна доза религиозности није сметала тим научницима, да у своме полету, и научноме и филозофскоме, имају широкога захвата и допру у велике висине. — Интересантне су у овоме погледу и неке речи које је изговорио Луј Пастер у својој приступној академској беседи. Имајући повода да се дотакне појма о Бесконачности, он га је без устезања идентификовао са појмом о Божанству. „Идеја о Богу, вели Пастер, јесте једна форма идеје о Бесконачном. Докле год тајна Бесконачнога буде тиштала људски ум, дотле ће се подизати храмови за обожавање Бесконачнога, па звао се он: Брама, Алах, Јехова или Христос. И пред олтаром у тим храмовима ви ћете свагда видети људе да клече и теменају, скрушено утонуле у мисли о Бесконачном". У политичким и социалним назорима француски научници су у огромној већини слободоумни, демократе. Они одржавају бигна начела Велике Револуције и нагињу друштвеноме уређењу у коме ће бити остварена социална правда за све људе и све сталеже. То је и природно у народу који једини, у једној својој популарној химни, пева „слободу целог света", — „1а Пћег^е с1ц §епге ћиташ". И ако су то били француски историчари, Гизо и Огистен Тијери, а не Карло Маркс, који су први истакли : да историју света испуњава материалистичка „борба класа", ипак већина француских мислилаца држи да начело солидарности, а не брутална борба, треба да буде основа друштвеноме поретку. Велики део међу њима прихвата и идеју о Друштву Народа, коју тамо као и у Америци, Енглеској, Ческој и Србији, заступају поглавито интелектуалци из редова професора, прожетих убеђењем да се у Политици, и унутарњој и међународној, мора учврстити Етика. Француска наука се није одвајала од Морала, и ако наука сама по себи за своје циљеве нема посла са етичким појмовима. Не мислим овим само на приватни морал, који на жалост у садашњем друштву не само да није обезбеђен већом ученошћу, већ се, како још Гете рече, код учених људи слабости карактера, када постоје, јаче испољују. Мислим на оне случајеве када су, по некада и по негде, научници, одговарајући тобож неком општем интересу, истину извртали или допринели да се њихови проналасци на зло употребљују. У Француској се не би нашло деведесет и три првих научењака да потпишу Манифест у одбрану завојевачке политике своје владе. И француски научници проналазили су експлозиве и загушљиве гасове, "али се нису домишљавали како ће са њима што већи број људи утаманити. При објави потоњега Рата, у Француској је било хемичара мало нешто више од 3000, па сви који

«