Prosvetni glasnik

486

Просветнц Гласник

ологија мозга, и нарочито његова Патологија, биле су од користи и за Психологију. Што је у психолошком погледу изгледало врло просто, показало се као врло сложено, кад су различне повреде појединих делова мозга показале да поједини чиниоци тих привидно врло простих појава могу бити различно модификовани или и сасвим изостати. Тако су нпр. расветљени различни облици глувоће и немоће као више или мање сложени механизми говора и разумевања речи. Међутим, не смемо заборавити да Физиологија, одн. Патологија мозга, претпоставља Психологију, јер је на крају крајева увек упућена на чисто психолошку методу интроспекције (самопосматрања): иначе њени проналасци не би сами по себи, разуме се, могли имати никаквог психолошког смисла. Па ипак и данас још има научника који до душе више не идентификују психичке појаве са можданим процесима, као што чини најгрубљи материализам, али свест сматрају само као дејство и производ тих процеса, као више или мање узгредну појаву која их прати („епифеноменизам"). Мозак сам изгледа им довољно оправдање њихове теорије. Мозак је доиста најсложенија ствар на свету. Али баш зато се тај тако рећи најсложенији делигћ стварности неће никад моћи потпуно познати. У осталом, видели смо, и кад бисмо „физичко-хемијске" процесе у мозгу могли познати до последњих детаља, душевни живот као такав не би нам био јаснији. Компликујмо молекуларна кретања у мозгу колико хоћемо, никад нећемо добити ништа апсолутно различно од тих кретања (као што је психичко). Оно што Психологија мора тражити, то је да разуме душевни живот, као такав, као целину, да схвати „психичку структуру", да нађе смисао, циљ, вредност у сваком покрету. Квалитет је у Психологији важнији но квантитет. У осталом, психичке појаве су, можемо рећи, све мање физиолошке што су више психичке. Што је слабија веза с телом, то су активнији, виши, сложенији психички процеси. Сложенији у том смислу што их је све више у једном моменту, што су у једном духовном акту уједињени сви психички садржаји који су у том моменту потребни. То не значи да има духовних аката потпуно независних од свих физиолошких услова. Сви су, и највиши духовни процеси условљени физиолошки баш у том смислу што обухватају и ниже психичке процесе који су нераздвојни од физиолошких. Али никакву директну везу није могућно утврдити. А пошто сви психички процеси чине једно нераздвојно јединство, тако да је немогућно одвојити ниже од виших, то се можемо питати не само у колико, но да ли мозак у опште служи и психичким процесима као таквим. На то неки, као нпр. Бергсон, одговарају да мозак не додаје ништа оном што прима и да служи само акцији а не репрезентацији (представљању), т. ј. чисто психичкој функцији 1 ). ') Н. Вег§8оп, о. с., с. 16, 69. •