Prosvetni glasnik

436

Просветни Гласник

драмски фурор је био толико јак да му је подлегао и велики Хектор Берлиоз, еминентно симфоничарски композиторски тзлент. Бизе није имао да подлеже. Он је могао само да црпе хране за свој дар, и обилно је црпао, нарочито у делима свога учитеља Гуноа, затим, у симфонијским делима Берлиоза, и најзад у музичко-драмским делима Р. Вагнера. Вагнерова дела су споро, али стално, побеђивала превласт традиционалних шаблонских музичких дела писаних за сцену, узимајући све више маха, задобијајући све више присталица, избијајући све видније и одређеније на површину. Од Гуноа Бизе је научио како ваља певати. То што је научио од Гуноа, потврдио је својим боравком у Италији Од Берлиоза научио је инструментирати, понирати у душу оркестарског ансамбла, искоришћавати све многоструке и разноврсне изражајне ефекте који се крију у разним иструментима из којих је оркестар сачињен. Од Р. Вагнера научио је од колике је лепоте искреност драмскомузичког израза. Одбацити сјај шарених музикалних лажи површних музикалних ефеката, постао му је принцип. Искреност, искреност изнад свега. У искрености је сва лепота музичке уметности. „Имамо свакојаке музике, рекао је Бизе једном приликом, музике прошлости, музике садашњости и будућности, мелодичне, хармонске, научењачке, и ова последња је од свију музичких врста најопаснија. За мене постоје свега две врсте музике: добра и рђава... Будимо неизвештачени и истинити... Када наиђемо на какав страстан, запаљив, чак и бруталан тсмперамент, када на пример Верди да уметности живо и снажно дело које је сачињено од самога рада, крви и жучи, не добацујмо му хладно: Али, господине, то није отмено. Отмено ? Зар су Микел-Анџело, Омир, Данте, Шекспир, Бетховен, Сервантес и Рабле увек били отмени ?" То начело руководило је зрелога Бизеа у уметничком раду. Није потребно ни рећи да су дела која су потицала из душе уметника таквога кова, била врло мало подесна да се одрже у доба када се од музике није ништа друго тражило него голицање чула површном бравуром певачке технике, или лажним патосом музикалног израза како га је давала Велика Опера, на челу са Ђакомом Мајербером. Бизе као драмски композитор у спољњем облику својих оперских дела није био нарушио стари, стереотипни шаблон оперског облика, као што је то то Р. Вагнер учинио. Не! Он је окзир задржао. И у његовим операма, као и у операма његових савременика и његових претходника, постоје тако зване оперске нумере. То су: арије, у којима солисте бриљирају; то су ансамбли солиста: дует, терцет, квартет, и тако даље; ту су, затим, велики вокални ансамбли: интродукција, финале за чинове; ту су и самосталне оркестарске „нумере": увертира, музика између чинова, мелодрам, балетска музика: све оно што је