Prosvetni glasnik

Жорж Бизе и његова опера „Кармен"

441

му и иначе није место међу њима. И дон Хозе. сломљен, раздражен, револтиран, одлази, уз обећање да ће јој опет доћи, док у ноћи остаје да лебди коб над главом Кармене, која слути ту коб, и којој су карте прорекле смрт и за њу и за њега — дон Хозеа. Кармен је драгана Ескамилова. У Севиљи смо, пред циркусом. У циркусу, Ескамило се бори са биком и побеђује. Кармен хоће у циркус, али дон Хозе, који се свуда шуња око ње, јер без ње не може, дон Хозе је преклиње да му се врати и да напусти Ескамила. „Никада! Никада!" одговара Кармен. И после узалудне молбе и дугог преклињања дон Хозеа, и после пркосне упорности и гнусног презирања бола младићевога од стране избезумљене Кармен, дон Хозе, у тренутку највевећега раздражења, спречавајући Кармени да улети у циркуску арену, где у триумфу носе Ескамила, убија Кармену ножем, и сав клонуо, сможден, пред лешем милог створења које га је упропастило, ридајући и грцајући, признаје: Јесте, ја сам је убио, Ја — моју обожавану Кармен. За ову радњу сву од крви, сву од меса, у којој пенуша страст, у којој дивљи инстинкти угушују све што је лепо и добро у човеку, у овој радњи тако верно узетој из живота Шпањолаца под жарким сунцем које пали Андалузију, Бизе је написао музику која дрхти, која се увија под страсним осећајима, која се диже у вис на снажном таласу великог драмског замаха, и која пада у дубине црне, недокучне, тајне људскога инстинкта, и мржње, и беса, и револта, и пркоса, — музику која сија, која бије снагом свога ритма, која узбуђује ширином мелодијских линија - ■ само покаткад, нешто сентиментално обојених, — музику која опија шаренилом живих, верних боја, и која продире до сржи моћним акцентима трагике коју Бизе са тако невероватним инстинктом подвлачи до најситнијег, најтајнијег дрхтаја. Ниче, турински испосник, филозоф у кога је било тако много музикалне жице, који је и сам компоновао, Ниче је, можда, један од најинтересантнијих критичара и поборника за Кармен. Он је ушао у ову музику до дна, он јој је осетио најтајнији дамар, и у безброј прилика, и у својим делима Ниче прошив Вагнера и Случај Вагнера, као и у пислшма и глосама, изрекао је своје бескрајно дивљење за бесмртно дело несрећнога Жоржа Бизе. За њега је Кармен оно што је она у ствари, опера љубавне страсти, „опера над операма". Ерос је доминантан, и то „Егоз како су га стари осећали — заводнички, који се игра, демонски пакостан, необуздан". И музички песник који је написао такво дело, доживео је са њиме фиаско на дан премиере 3 марта 1875. Свет је још био далеко од искрене лепоте ове музике, а још даље је био од натуралистичког сижеа

*